Terapija Igrom

Povremeno je super prelistati stare beleske, uvek nadjem neku novu inspiraciju u njima ili probudim neke uspavane ideje. To se desilo i prosle nedelje J Teorija Erika Eriksona, nisam je skoro pominjala niti sam se u skorije vreme “druzila” sa njom, a ustvari mi je stalno tu negde u vazduhu. E.Erikson je rodjen 1902. godine u Frakfurtu na Majni, bio je razvojni psiholog (zbog cega je meni licno jako drag), ziveo je u Americi gde je i umro 1994. godine. Stvorio je jednu od najpoznatijih teorija razvojne psihologije koja se odnosi na RAZVOJ LICNOSTI I FORMIRANJE IDENTITETA pridavajuci veliki znacaj RAZVOJNIM KRIZAMA. Prema Eriksonu razvoj licnosti se odigrava kroz OSAM  FAZA i svaka faza ima svoje specificne RAZVOJNE ZADATKE. I faza- STICANJE OSNOVNOG POVERENJA- ova faza je OSNOVA za izgradnju IDENTITETA, utice na stav licnosti prema sebi i prema drugima i pod uticajem je toplog prihvatajuceg odnosa sa majkom. Vezana je za period od rodjenja do prve godine zivota. Za ovu fazu je

Prosla nedelja mi je obojena “razbijanjem granica” na svim nivoima mog slatkog, malog zivota. Vratila sam se svom poslu koji obozavam nakon vise od 6 meseci pauze. Isti prostor, ali jos lepsi jer se osecam fenomenalno u toj simpaticnoj sobi koja mi je jako nedostajala. Kada svim culima uzivate u onome sto radite onda vam svaka „nasilna“ pauza tesko pada. No, sa moje ljubavi prebacimo paznju na granice i sta nam one mogu dobro doneti. Soba za igranje je ogroman izazov za decu kojoj granice nisu postavljene, bez obzira da li su anksiozna ili hiperaktivna. Obicno nakon njihovog boravka soba za igranje izgleda kao da je najjaci cunami prosao kroz nju. I prepoznaju se vrlo brzo i lako. Tokom razgovora sa roditeljima decu bez postavljenih granica prepoznajem po izrazu “nevaspitana” (na koji sam iz vise razloga alergicna- NIJE DETE NEVASPITANO, RODITELJI GA NISU VASPITALI samo je jedan od razloga). Deca bez granica su ona koja dodju u nov prostor (kuca ili stan njihovih drugara, park, igr

Razgovori me inspirisu. Zato volim da pricam. Dogadjaji pokrecu moje misli. Zato volim da setam. Slucajni susreti i spontani razgovori bude moju kreativnost. Jedna strane moje licnosti je zauvek ostala DETE i vecinu stvari posmatram iz decje perspektive. Druga strana je jako odgovorna, ozbiljna i predana. Verujem u snove i sanjam ih otvorenih ociju. Oduvek sam zelela da se bavim humanitarnim radom (Lekari bez granica, UNICEF, UN..) zivot me nije odveo u Afriku, ali..Volim da ucim i to svakodnevno radim. Svoje znanje volim da delim. Danas zelim da pisem o podeli znanja, razmeni iskustva i stvaranju novog vida veze sa roditeljima tokom terapijskog procesa sa detetom. Kao neko ko radi sa decom roditelji mi predstavljaju neophodnu kariku, kako bih terapijski proces zavrsila uspesno. Cesto razgovaram sa roditeljima i razmenjujemo informacije koje se ticu svakodnevnog funkcionisanja deteta. Ne zato sto je to neophodno vec zato sto je to njihova i moja potreba. Ponekad razgovori n