Terapija Igrom

Ušla je u sobu za igranje potpuno tiho, imala sam osećaj da nije disala. Tada je imala 5 godina i roditelji su mi se obratila zato što su smatrali da je jako, jako stidljiva. Nije komunicirala ni sa kim van porodične kuće, a u kući je bila jako živahna. Nisam videla njene oči više od mesec dana jer me nije gledala.   Gledala me je kada bih ja okrenula glavu ka igračkama. Prvih nekoliko naših susreta je bilo vrlo tiho, sve je posmatrala i delovala jako uplašeno. Prve tri seanse ništa nisam   pitala, a onda sam počela da je upoznajem sa igračkama i onime što ja volim, delovalo je kao da pričam sama sa sobom i kao da sam u sobi sama. Crtale smo vrlo često (ja sam crtala jer bi ona donosila bojice i papir sedala preko puta mene i pokazivala mi na bojice i papir), ona se polako opustala. A meni je kroz glavu tokom naših susreta svašta prolazilo. Da li je doživela neku veliku trauma? Kakvi su porodični odnosi? Kakav je odnos roditelja? Roditelji su jako topli i komunikativni, otvoreni

Mama se prvi put udala kada sam imala 4 godine i tada smo se prvi put odvojile na tri meseca. Kakav je to strah bio u meni, sećam se trenutka kada sam pomislila da ne mogu da joj se setim lica. To je bilo strašno za jedno malo biće koje nije umelo da se bori sa preplavljujućim emocijama. I moja nana je dobro upamtila taj trenutak i moj izraz na licu, pa sada povremeno prepričava tu scenu.   O tome danas želim da pišem, ta "čudno-strašno-dugačka-neverovatna" SEPARACIONA ANKSIOZNOST. Kada se plašite da se odvojite od onog kog volite jer vas je strah da ga nikada više nećete videti. Sada je drugačije, jer sam odrasla i moj mozak je u potpunosti razvijen, pa se mnogo lakše “snalazim” sa strahom od odvajanja, ali kada smo mali to je VEEEEEEELIIIIIKIIIIII STRAH . Smeta mi kada čujem da su roditelji ostavili svoje dete u vrtiću iako je ono plakalo i plakalo i plakalo i plakalo i poplavelo od plakanja ali mora se navići na novi prostor i nove ljude.U ovakvim situacijama po