Selektivni Mutizam

Ušla je u sobu za igranje potpuno tiho, imala sam osećaj da nije disala. Tada je imala 5 godina i roditelji su mi se obratila zato što su smatrali da je jako, jako stidljiva. Nije komunicirala ni sa kim van porodične kuće, a u kući je bila jako živahna. Nisam videla njene oči više od mesec dana jer me nije gledala.  Gledala me je kada bih ja okrenula glavu ka igračkama. Prvih nekoliko naših susreta je bilo vrlo tiho, sve je posmatrala i delovala jako uplašeno. Prve tri seanse ništa nisam  pitala, a onda sam počela da je upoznajem sa igračkama i onime što ja volim, delovalo je kao da pričam sama sa sobom i kao da sam u sobi sama. Crtale smo vrlo često (ja sam crtala jer bi ona donosila bojice i papir sedala preko puta mene i pokazivala mi na bojice i papir), ona se polako opustala. A meni je kroz glavu tokom naših susreta svašta prolazilo. Da li je doživela neku veliku trauma? Kakvi su porodični odnosi? Kakav je odnos roditelja? Roditelji su jako topli i komunikativni, otvoreni i spremni za saradnju. Traumatičnog doživljaja nisu mogli da se sete. Stalno sam se pitala šta propuštam? Šta to ne vidim, a ona pokušava da mi pokaže? Kada bi roditelji ispred nje rekli da je stidljiva ona bi se hrabro branila i ljutila na njih rečima: “Ja nisam stidljiva!!!!!!!!!” i bila je potpuno u pravu. Ta njena rečenica mi je stalno odzvanjala u glavi i stalno sam govorila sebi: “Marija, ona nije stidljiva, ona se plaši socijalnog kontakta, ona se plaši novih socijalnih situacija”. Bila je moj prvi susret sa SELEKTIVNIM MUTIZMOM.

Uletela je u sobu za igranje, imala je 7 godina, krenula u školu i “izgubila” moć govora. Ni sa kim se nije igrala, bila je posmatrač sa strane, posle mesec dana deca su je čudno gledala a učiteljica se obratila roditeljima. Pokušali su da otkriju zašto, ali ona nije mogla da objasni. Samo je znala da nije stidljiva. Imala je jako lep odnos sa svojom starijom sestrom i sestra nije bila sigurna zašto ne želi da se druži sa decom iz razreda. Kako su bile u istoj školi sestra je sa svojim drugaricama odmore provodila sa njom, ona ni tada nije pričala. Nakon 15-ak susreta sa mnom rekla je roditeljima da je njoj jako teško da bilo šta izgovori pred učiteljicom i vršnjacima i da joj u tim trenucima bude jako toplo i dobije potrebu da pobegne.

Bio je jako ljut prilikom našeg prvog susreta, imao je 5 godina i nije komunicirao sa drugarima iz vrtića, nije imao drugare, komunicirao je samo sa ukucanima. Sumnjalo se na autizam jer ne uspostavlja kontakt očima.  Nije želeo da komunicira ni sa mnom, mesecima sam pokušavala da mu priđem, ali je bio vrlo uporan u svom “ćutanju”. Roditelji su bili jako saradljivi i potpuno otvoreni za rešavanje ovog problema. Posmatrao je svaki moj pokret, jako me je dobro upoznao tokom naših susreta, nakon tri meseca odlučio je da komunicira sa mnom. Ali ne i u vrtiću, neophodna je bila komunikacija sa vaspitačicama, koje su bile spremne na saradnju.

 Nisam dijagnostičar , retko sa roditeljima pričam o dijagnozama  jer smatram da nemam pravo na to. Roditeljima pokušavam da objasnim i opišem šta znači i kako se rešava problem koji njihovo dete ima. Ono što je moje iskustvo pokazalo jako im je teško da prihvate, zato je neophodno da im se kontinuirano pruža podrška i daju odgovori na gomilu pitanja koja imaju.

Danas svoj blog posvećujem SELEKTIVNOM MUTIZMU.  To su deca koja imaju normalno razvijen govor ali jako izraženu anksioznost prema novim socijalnim situacijama kada govor nestaje. To su deca koja u kući potpuno normalno komuniciraju, a to nestaje kada se oni nađu u vrtiću, školi ili na ulici. Obično selektivni mutizam poredimo sa jako izrazenom stidljivošću ili socijalnom anksioznošću.  

Šta je uzrok? Ono što se u mojoj praksi pokazalo je to da je jedan od roditelja anksiozan, što znači da su deca imala genetsku predispoziciju.   Istraživanja su pokazala da ova deca imaju (obično) inhibirani karakter, što može biti rezultat prekomerne ekcitabilnosti  amigdala. Dijagnostika je sama po sebi jako kompleksna, pa tako i u psihologiji, ono sto otežava dijagnotifikovanje  je činjenica da je svako dete individua za sebe i da svako reaguje na sebi svojstven način. Ono što je još jedan otežavajući faktor je nemogućnost uvida u problem od strane članova porodice, dete se sasvim normalno ponaša kod kuće, jer kuća predstavlja sigurnu bazu, ali zato nikada ne progovara u školi, niti kada sretne svoje komšije, obično imaju jako mali krug prijatelje i imaju problem da uspostave kontakt očima (što nekada dovodi do mešanja sa autističnim spektrom). Vaspitači i učitelji su jako bitni za rano otkriće selektivnog mutizma jer ga oni mogu najlakše registrovati. Deca sa kojom sam ja radila nisu komunicirala ni sa kim u vrtiću i školi, neki profesionalci su reagovali na vreme i dali preporuku roditeljima da dete ide kod pedijatra koji će ih dalje uputiti, a bilo je i onih koji su problem zanemarivali. Što je dete duže u “svetu ćutanja” to će biti potrebno više vremena da se vrati na period kada je komuniciralo jednako sa svima, ukoliko je taj period postojao.

 Ono što se pokazalo dobro u mojoj praksi je 45 minuta u sobi za igranje bez ikakvog pritiska sa moje strane. Bilo mi je jako bitno da stvorim siguran odnos i odnos pun poverenja. Opservirala sam njihovo ponašanje, pokušavala da osetim njihovu emociju i osluškivala njihove potrebe. Prvi susreti su nam bili jako tihi, čulo se naše disanje, nekada je bilo jako neprijatno, a nekada smo uživali u toj tišini, ali sam ostala pri tome da ne vršim pritisak na komunikaciju, jer svi oko mene su to radili. Bilo je tu susreta prepunih emocija, kada osetite da im je teško ali da ne mogu da krenu napred, tada im je samo bitno da ih razumete i da to glasno kažete. Empatičko slušanje mi jako pomaže u stvaranju sigurnog saveza sa anksioznom decom.

Ukoliko su vaspitači i učitelji bili spremni na saradnju odlazila bih na razgovore i objašnjavala im kakav problem dete ima, to se pokazivalo kao jako bitan moment u dečjem napretku.

Stalna i potpuno otvorena komunikacija na relaciji terapeut-roditelji-vaspitač (učitelj) je jako bitna. Jako je bitno da se roditeljima, odnosno ukućanima, daju određena objašnjena i uputi o njihovom odnosu prema detetu koje ima selektivni mutizam.

Ovo stanje je jako sprecifično, često jako teško i traži vreme i veru u detetove sposobnosti.  

Ovo su uputi kako  vaspitači i učitelji mogu da pomognu:

1. Nikada ne vršiti pritisak i forsirati dete da priča, treba mu vreme da polako prevaziđe svoje strahove.
2. Uključiti alternativne metode kao mogućnost za komunikaciju (poruke, slike) kako bi dete moglo da izrazi svoje potrebe.
3. Odabrati adekvatnog druga ili drugaricu sa kojim deli klupu, sa nekim ko je sličan njemu/njoj  sa kojim  se oseća prijatno.
4.  Izbegavati pitanja na koja dete ne može da da odgovor, ni uz pomoć alternativnih metoda.
5. Koristiti alternativne metode za procenu čitanja kod deteta.
6. Izbegavati situacije u kojima se dete stavlja u centar pažnje, ono ne želi da bude primećeno.
7.  Izbegavati razgovor sa detetom lice u lice i ne insistirati na kontaktu očima.
8. Uključiti zanimljive aktivnosti u kojima  dete uživa.
9.  Ukoliko postoje brat ili sestra u istoj školi, omogućiti da dete provodi neko vreme sa njima kako bi vežbalo auditivni (vokalizujući) govor.
10.  Omogućiti detetu različite mogućnosti da osnažuje poverenje (u sebe i novu sredinu).
11.  Kada dete prvi put progovori ne pokazivati ekstremnu uzbuđenost (oduševljenje). Najbolje je ponašati se da se ništa neobično nije dogodilo i polako osnaživati komunikaciju kako bi dete osetilo da ne postoji mogućnost za vraćanje unazad.

                       

     

*Sedenje u učinionici- *sa mirnim učenikom koji će prijati detetu i neće ga zapitkivati

                                       *ne blizu učiteljice, table, ulaznih vrata a da postoji mogućnost da vidi sve učenike bez osećaja da svi gledaju u njega

*Čitanje- ukoliko bude problema sa čitanjem pozvati roditelja zajedno sa detetom kako bi pomogao u proceni sposobnosti čitanja; ukoliko dete ne čita u skoli dati instrukciju roditeljima da snime kako dete čita kod kuce

ONO ŠTO JE NEOPHODNO JE STRPLJENJE, POVERENJE I VERA U DETETOVE SPOSOBNOSTI.