Moje putovanje, deo drugi

 

Šta mislite o matematici? Na kom mestu je ona u Vašem životu? Koliko ste bliski ili udaljeni od nje? Od 2017. godine radim na projektu koji proučava uticaj različitih faktora na matematiku. Pod različitim faktorima podrazumevam kognitivne (pažnja i izvršne funkcije), emotivne (generalnu i matematičku anksioznost), motivacione (samopouzdanje i samoefikasnost) i socijalne faktore (stereotipi). Moram priznati bilo je tu mnogo više posla nego što sam očekivala jer mi je na početku projekat delovao, nekako kratak, za period od tri godine koliko traje doktorat. Ali sam na kraju shvatila da nije bilo dovoljno vremena za sve. No, ne želim da pišem o svojim doktorskim studijama već o tome šta sam iz njih naučila.

Prvi i meni najvažniji utisak je KAKO JE MATEMATIKA NAJKOPLEKSNIJI POJAM sa kojim sam se blisko susrela. Kako se osećate kada pročitate predhodnu rečenicu? Nisam imala nikada problema sa matematikom, još manje sa brojevima i sve mi je to bilo jako zanimljivo u mojim dečjim godinama, ali sam se tokom u svom profesionalno životu susrela sa decom kojima to i nije baš omiljen predmet u školi (mada lično poznajem i neke mame). Moram priznati da i nije bilo lako doći do nekih zaključaka sa nečim tako kompleksnim i tematikom koja ima jako veliki spoljni uticaj. Šta zapravo želim da kažem? Npr., kada Vas neko iznenada pita koliko je 7x8, kako se osećate? Ukoliko Vam neko kaže da matematika nije za devojčice šta prvo pomislite? Ako Vam neko kaže da nemate predispoziciju za to i da je bolje da se i ne trudite, šta osećate? Kada Vam neko kaže da je jako kompleksno i da ne zna kako da Vam objasni a da Vi to razumete? Zašto je zapravo matematika kompleksna i da li može biti uprošćena? Različiti su odgovori na ovo pitanje. Ali ja ću izneti svoj stav sa kojim se ne morate složiti, ali svakako možete podeliti svoje mišljenje o tome.

Sa brojevima se susrećemo na najranijem uzrastu, brojevi su deo našeg svakodnevnog života- da biste navili sat koji će Vas probuditi za posao morate poznavati pre svega brojeve. Da biste stigli do posla morate znati koliko je udaljeno od Vašeg doma i koliko Vam vremena treba da stignete od tačke A (Vaš dom) do tačke B (Vaš posao). Da biste imali svest o trajanju radnog dana morate poznavati brojeve..I ja ovako mogu u nedogled, da ne pominjem kuvanje, jurenje za prevozom, raznim rezervacijama. Ali je moje glavno pitanje zapravo zašto matematika nije zabavna na svim uzrastima kao na ranom uzrastu kada se jako puno koristi igra? Jer kako drugačije predstaviti pojam broj detu ako ne kroz igru. Ukoliko imate dete kako ste ga upoznali sa brojevima? Jel’to bilo uz neku dečju pesmu? Da li ste to zajedno radili sa njima da bi bilo zanimljivije? Svašta nešto možemo da brojimo sa decom kako bismo im što življe približili brojeve- uvek možete brojati kocke sa njima, ili njihove čarapice dok ih sklapate, ili možda kašike brašna koje se stavljaju u kolače ukoliko volite da ste u kuhinji sa svojom decom. Jer deca uče samo ukoliko vide, ukoliko im samo ponavlajte kroz priču bez fizičkog pokazivanja nećete biti uspešni. Druga jako bitna činjenica je da budu razvojno spremna za ovu vrstu aktivnosti. Pokazalo se da je period oko treće godine adekvatan za upoznavanje sa brojevima, ali nikada ne treba da zaboravimo da je svako od nas jedinstven i da svako od nas ima neko svoje vreme za učenje, tako da nije strašno krenuti ranije ali isto tako nije stračno ni krenuti kasnije, u zavisnosti od razvojnih potreba deteta. I taj proces treba biti zabavan i spontan, razigran i bez pritiska. A zašto je to bitno- ukoliko je dete na ranom uzrastu razvilo „prijateljski“ odnos sa brojevima sve ono što kasnije dolazi i komplikuje život u matematičkom smislu biće im lakše i prihvatljivije. Jer deca koja su razvila „neprijateljski“ stav sa matematikom, obično izbegavaju kontakt sa istom, a da bismo bili dobri u nečemu moramo vežbati. Ukoliko ne vežbamo ne možemo biti dobri u matematici, koju treba smatrati kao vrstom sporta ali ne fizičkog već mentalnog. Deca koja izbegavaju matematičke aktivnosti u susretima sa matematikom osećaju nelagodnost, ne mogu da se skoncentrišu jer je trema prejaka, anksioznost je skoro pa na maksimumu. To osećaj nelagodnosti koji je usmeren na brojeve i matematičke funkcije se nayiva matematičkom anksioznošću koja ima različite nivoe (od niskih sa kojima se deca izbore na svoj način do onih visokih koji blokiraju kognitivne funkcije). Istraživanja potvrđuju da matematička anksioznost direktno utiče na rezultate koje osoba postiže u matematici, bez obzira da li su u pitanju deca, adolescenti ili odrasli. Kao što je i sa svakom vrstom anksioznosti tako je i sa matematičkom, koja blokira svojom jačinom našu radnu memoriju i oduzima joj na kapacitetu. Kako radna memorija predstavlja jedan od najbitnjih kognitivnih faktora za matematiku, nije dobro ukoliko ne radi punim kapacitetom. Nelagodnost i loši rezultati na testu iz matematike koje prouzrukuje matematička ansioznost dovode do nižeg samopouzdanja u odnosu na prosečnu populaciju. Uticaj roditelja, vaspitača i učitelja je neprocenjiv u ovom smislu. Ove tri figure predstavljaju najbitnije osobe u našim životima, one kreiraju našu ličnost, naše misli, naše zablude. Različita istraživanja koja su ispitivala uticaj roditelja na matematičku anksioznost kod njihove dece su pokazala da se uglavnom anksioznost prenosi sa majke na ćerku, a slični rezultati su dobijenu i u istraživanju matematičke anksioznosti između učitelja i đaka. Pokazalo se da učiteljice koje imaju matematičku ansioznost prenose anksioznost na svoje učenice daleko češće nego na svoje učenike, i ovaj rezultat se prepisuje uticaju poistovećivanja, jer će se pre devojčica poistovetite sa učiteljicom u odnosu na dečaka.  

Osobe koje se osećaju nelagodne ispred papire na kome je ispisan matematički problem gube matematičko samopouzdanje i motivaciju da se uopšte bave ovom tematikom. Motivacioni faktori su jako bitni za matematiku, greške su apsolutno potrebne za učenje, pokušaji i pogreške putem kojih dolazimo vrlo često i do slučajnih rešenja (koje nas čine i više srećnim u odnosu na rešenja do kojih smo došli poštujući logiku) su jako bitni za matematičko samopouzdanje. Kako biste opisali emociju koju osetite kada rešite neki problem? Ja obično osetim jako veliko olakšanje i lepu dozu zadovoljstva. Kako je puno dece bilo deo projekta viđala sam različite reakcije, ali uglavnom oni koji su dobri u matematici bili su takmičarski nastrojeni i imali puno entuzijazma prilikom rešavanja i rešenih zadataka. Sa druge strane učenici koji nisu bili dovoljno brzi su obično bili jako tihi i nisu se mnogo isticali. Oni koji su imali odbojnost prema matematici delovali su jako nezainteresovano.

Pored motivacionih faktora jako veliki uticaj na postignuća u matematici imaju stereotipi, koji su formirali slike o matematici kao muškom polu delovanja. Kada neko kaže da je matematika za dečake, a ne za devojčice, šta Vi prvo pomislite? Mene su pitali, ja sam vrlo naivno odgovorila da nisam znala da se matematika deli po polu, mislila sam da se deli po težini zadataka. Jako je interesanto kada ovakva ili slična pitanja postavite u predškolskoj Ustanovi ili ranom školskom uzrastu, kroz ta pitanja dobijamo odgovore koliko su stereotipi i kulturoločke norme jaki i još uvek duboko ukorenjeni u naše kulturu i svakodnevni život. Naša deca treba da znaju da fizičar, astronaut ili inženjer može biti i žena. A da bi to znali moraju ih lično upoznati, što je jako dobar uvod za kreiranje dana u školama u kojima bi se deca upoznavala sa profesijama koje nisu ni muške ni ženske, već su samo profesije. Jako mi je bilo zanimljivo da slušam komentare dok su učesnici u istraživanju popunjavali upitnik koji se odnosi na stereotipe, način na koji su začuđeno čitali određena pitanja i davali odgovore obično uz po koji spontano ispušten glas.

Ovo je samo delić onoga što sam naučila ovih godina a usko je povezano sa matematikom, ovo je više kao uvod u neka nova zajednička razmišljanja o matematici.  

Na svaki od ovih faktora se može uticati i oni se mogu unaprediti ili u nekom procentu eliminisati.

O „intervencijama“ koji utiču na poboljšanje kognitivnih mogućnosti, smanjenju matematičke anksioznosti, pojačanju motivacionih faktora pisaću u narednim postovima. Intervencije predstavljaju i završnu godinu projekta na kome radim.

Ukoliko ste zainteresovani za temu budite slobodni i razmenimo mišljenja. Matematika nam sigurno otvara nove horizonte i poglede na svet, hajde da to prenesemo zajedničkim snagama nekim novim generacijama.

Коментари

Популарни постови са овог блога

STRAH OD ODVAJANJA ILI SEPARACIONA ANKSIOZNOST

Kako su me anksiozna deca naučila da ih prepoznam