STRAH OD ODVAJANJA ILI SEPARACIONA ANKSIOZNOST



Mama se prvi put udala kada sam imala 4 godine i tada smo se prvi put odvojile na tri meseca. Kakav je to strah bio u meni, sećam se trenutka kada sam pomislila da ne mogu da joj se setim lica. To je bilo strašno za jedno malo biće koje nije umelo da se bori sa preplavljujućim emocijama. I moja nana je dobro upamtila taj trenutak i moj izraz na licu, pa sada povremeno prepričava tu scenu.
 O tome danas želim da pišem, ta "čudno-strašno-dugačka-neverovatna" SEPARACIONA ANKSIOZNOST. Kada se plašite da se odvojite od onog kog volite jer vas je strah da ga nikada više nećete videti. Sada je drugačije, jer sam odrasla i moj mozak je u potpunosti razvijen, pa se mnogo lakše “snalazim” sa strahom od odvajanja, ali kada smo mali to je VEEEEEEELIIIIIKIIIIII STRAH.
Smeta mi kada čujem da su roditelji ostavili svoje dete u vrtiću iako je ono plakalo i plakalo i plakalo i plakalo i poplavelo od plakanja ali mora se navići na novi prostor i nove ljude.U ovakvim situacijama postavim nekoliko pitanja, a jedno od njih je da li su ikada probali da se stave u ulogu tog malog stvorenja koje plače ne zato što je razmaženo već zato sto ga je preplavila emocija koju ne može da iskonroliše. Sigurna sam da se svako od roditelja pita: “ Pa zašto plače?, Čega se plaši?, Zašto misli da bi ga ostavio/la sa  ljudima koji neće brinuti lepo o njemu?”
Separaciona anksioznost je nekontrolisani strah koji preplavljuje čitavo telo i u deci budi osećanje da će biti ostavljeni, misli da neće videti one koje najviše vole, i taj osećaj se samo pojačava ukoliko ne odreagujemo na adekvatan način. Kada vam se dete "zakači" za nogu, suknju, pantalone nemojte ga otrgnuti od sebe, nemojte dozvoliti da vam ga vaspitačica uzme i vi samo odete, za svakog od nas ovakav način odvajanja može prouzrokovati traumu. Zamislimo da želimo nekog  da jako, jako zagrlimo, a neko drugi pokušava da nas odvoji od te osobe. Kako se osećamo u trenutku odvajanja?
Ono sto treba razlikovati je vreme u decjem razvoju kada je strah od odvajanja normalan deo dečjeg razvoja, a kada prerasta u nešto više- to nešto je separaciona aksioznost.
Ono što je prihvatljivo je da dete pre prvog rođendana plače ili vas grli (kao majmunce svoju majku) jer ima strah od odvajanja i ovakve situacije se mogu dešavati do prve socijalizacije. Strah od odvajanja u ranom detinjstvu može biti snažan a samim tim i dečja reakcija. Ono što isto treba poštovati- svako dete je ličnost za sebe, samim tim ima jači ili slabiji strah od odvajanja.  Zabrinutost (ali manjeg intenziteta) kada roditelji odlaze je normalna i kod starije dece.
Ukoliko se strah od odvajanja ne smanjuje i nastavlja istim intenzitetom i kada dođe vreme za predškolsko i školu, možemo reći da dete ima problema sa separacionom anksioznošću. To otežava njihovo svakodnevno funkcionisanje u školi i druženje sa ostalom decom. Deca sa grupe su mi pričala da u njihovom razredu postoji devojčica sa kojom dolazi njena sestra i sedi pored nje sve dok su oni u školi, na odmoru je sa njom i da se njihova drugarica ne igra sa njima nikada. Ovo je opis separacionu anskioznost iz ugla dece, na kojoj treba raditi. Vršnjaci nekada ne mogu razumeti šta se dešava sa njihovim drugom ili drugaricom, u nekim situacijama mogu pokazati i dozu surovosti ka vršnjacima koji izlaze iz "koncepta".
Koliko se sve može iskomplikovati i koliko može otežati detetu normalno funkcionisanje? Mnogo, zato kao profesionalci koji su u direktnom radu sa decom, moramo ukazivati na postojanje ovakvog problema.
Roditelje treba saslušati i objasniti im pojam anksioznosti, ukazati na sve pojedinosti koji mogu otežati svakodnevno funkcionisanje njihovog deteta i dati im predloge kako pomoći detetu. 
Kako prevazici separacionu anksioznost koja ne prelazi u okvire kliničke slike? 
Postoje neke stvari koje odrasli mogu uraditi kako bi olakšali. Evo nekoliko primera:
Želite da otputujemo za vikend, bez dece. Kada odlučite da otputujete negde za vikend, pre puta možete nekoliko puta u kraćim vremenskim intervalima ostavljati dete sa osobom koja će brinuti o njemu- prvo u poznatom prostoru, kao što je njegova soba, njegova kuća, a onda i u nepoznatom kao što je park, prodavnica.. u početku u kratkim vremenskim intervalima koje polako produžavamo. Sve što radimo naglo i bez pripreme dete doživljava kao stresnu situaciju. Zato je bitno da svaki put kada dete ostavljate, objasnite mu razlog ostavljanja i naglasite da ćete se vratiti.
Kod jako male dece, obično aksioznost nije dramatična ukoliko su im potrebe zadovoljene, kod njih treba razvijati pozdrav koji je znak da ćete otići. U početku ih možete tako pozdravljati i odlaziti do kuhinje, druge sobe..kako bi se navikli da odlazite i da ćete se vratiti- javili ste se i tako se osećaju sigurno, a ne vezuju  “zbogom” za vas iznenadni nestanak. 
Bitno je da svom detetu kada negde idete objasnite da ćete se vratiti. Npr. “Mama ide do prodavnice i vratiće se za pola sata”, “Mama ide do komšinice i vratiće se za sat vremena”, naravno potrudite se da to što ste rekli i ispunite, iako mislite da njihova vremenska orjentacija još uvek nije razvijena. Nemojte izneveriti njihovo poverenje, to je jako bitno, ako ste rekli pola sata to znači pola sata.

STRAH OD ODVAJANJA KAO RAZVOJNI PROBLEM. Ono što ne predstavlja separacionu anksioznost kao razvojnu etapu je emocionalni problem koji se vezuje za nekontrolisani strah. Glavna razlika između straha od odvajanja i separacione anksioznosti je ta da deca koja imaju problema sa strahom od odvajanja ne mogu normalno da funkcionišu u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, pa tako ne mogu da idu u školu (zbog čestih bolova u stomaku ili ih često boli glava), odlaze u školu ali se vraćaju sa nakupljnom velikom količinom negativne energije koja se ispoljava kroz zatvaranje u svoju sobu, agresivne oblike ponašanja.
Kako prepoznati da dete ima separacionu anksioznost, evo nekih primera. JAK OSEĆAJ STRAHA koji vezuju za mogućnost gubitka osobe koju vole (obično su to roditelja ili osobe koje ih čuvaju), snovi (koji se pretvaraju u noćne more) koji su vezani za strah od odvajanja. ODBIJANJE I IZNENADNO RAZBOLJEVANJE- deca sa separacionom anksioznošću odbijaju da odlaze u školu, obično imaju stomačnih problema, a usled pojačanog straha postoji mogućnost insomnije i iscrpljenosti jer ne spavaju dovoljno u toku noći.

Koje situacije mogu dovesti do separacione anksioznosti?
NOVA SREDINA usled preseljenja. Promene stana, škole, svakodnevnog okruženja, može biti okidač za pojavljivanje ove vrste strah.
STRES. Za dete jako stresna situacija može biti zamena škole, odeljenja, kao i gubitak nekog koga voli. Stresne situacije mogu biti okidači.
PREZAŠTIĆUJUĆI RODITELJI. Okidač može biti i strah roditelja za sopstveno dete. Roditelj je u mogućnosti da sopstveni strah od odvajanja prenese na dete.

KAKO IM MOZEMO POMOCI?

INFORMIŠITE SE kod psihologa o ovoj vrsti problema kod dece. 
NAUČITE da POŠTUJETE DETETOVA OSEĆANJA I POTREBEEmpatija je jako bitna.
DOZVOLITE da vam dete na njemu svojstven način objasni šta ga muči. 

UČINITE DA SE OSEĆA SIGURNO, UZ ADEKVATNO POSTAVLJANJE GRANICA. Detetu se mora objasniti da postoje pravila koja mora poštovati. 
Za kraj ovog posta sam ostavila (meni) predivan video koji objašnjava ono o čemu sam ovde pisala 

https://www.youtube.com/watch?v=jEkFp0Ux4OQ

Коментари

Популарни постови са овог блога

Kako su me anksiozna deca naučila da ih prepoznam

Moje putovanje, deo drugi