Terapija Igrom

Vec duzi vremenski period razmisljam o uplasenim decjim ocima, o strahu i brigama koje deca imaju. Na sajtu AnxiousToddlers.com pronasla sam veoma lepo razvrstane   decje strahove prema uzrastuI ovom prilikom svoje najjace utiske i ono sto sam imala prilike da vidim u svojoj kratkoj praksi delim sa vama. U period od 2 do 4 godine deca se najcesce plase:   Da ce upasti u wc solju kad p ustimo vodu u toaletu   mraka i senki     ormara   da spavaju sami   tuznih zvukova   odvajanja od roditelja   kostima i maski     Stranaca, odredjenih tv emisija   da se ne izgube   Buba, pasa i ptica   zabrinuti su da ce ih boleti kad idu u toalet ·            ·         Izmedju 5 i 7 godine plase se:   Buba koje “zive” u WC solji   Bola dok idu u toalet      mraka, strah ih je da nekog ima ispod kreveta   Duhova, zombija i cudovista   Zatvorenih i tamnih pukotina     Promene vremenskih prilika   odvajanja od roditelja   Vaspitaca koji vicu   Vrsnjaka kojima nis

O DETINJSTVU I RAZVODU Fakultet nisam upisala iz prvog puta, nisam bila super student, moje ocene su bile prosečne, ali znam da sam završila fakultet u koji sam se zaljubila na prvi pogled. I taj osećaj me drži i danas, povremeno pomislim : “Ma da li je ovo moguće?!” .  Kažu da upisujemo psihologiju zato što želimo da pomognemo sebi, ne bih se baš složila sa tom konstatacijom, ali neću je ni opovrgavati. Ja sam je upisala da bih pomagala deci bez roditeljskog staranja, pre svega, a zatim i svoj ostaloj kojoj bude potrebna moja pomoć. Rada sa decom mi je otvorio potpuno nova prostranstva i otkrio mnoge delove moje duše koje do tada nisam poznavala. Imala sam sreću da studiram sa jako dobrim, borbenim i ljudima otvorenog uma. Imali smo dobre profesore i sve je bilo jako zahtevno, bar za mene. Svi su nekako vukli ka kliničkoj psihologiji, a ja sam se zaljubila u razvojnu i psihopatologiju detinjstava i mladosti. I uživala sam u tim predmetima svim srcem.   Kako sam radila tok

Sve fotografije iz mog detinjstva su sa nekoliko igracaka, mojim cebencetom u dvoristu kuce roditelja moje mame , moji nana i deka, ili u mojoj i maminoj sobi u kojoj je bilo igracaka svuda. Nisam bila narocito drustvena na ranom uzrastu, pa sam najveci deo vremena provodila igrajuci se sama ili sa svojom bracom. Braca su bila jako nestasna i zahvaljujuci njima imam gomilu anegdota iz svog ranog detinjstava. Ali u ovom tekstu ne zelim da vas upoznam sa svojom porodicom vec sa terapijom igrom, jer nikada nisam prestala da se igram. Sasvim slucajno sam kliknula na link koji je oznacavao edukaciju ciji puni naziv glasi “Child Center Play Therapy, Level I” i to je bio pocetak jedne velike ljubavi ispunjene neverovatnom kolicinom zadovoljstva. Imala sam veliku srecu da sam tom prilikom upoznala pre svega divne ljude, a onda i velike strucnjake iz ove oblasti. Vratila sam se u detinjstvo, tamo gde reci nisu najbitnija stvar i gde mogu da komuniciram a da nista ne kazem, vratil