Po nesto o decjim strahovima




Vec duzi vremenski period razmisljam o uplasenim decjim ocima, o strahu i brigama koje deca imaju. Na sajtu AnxiousToddlers.com pronasla sam veoma lepo razvrstane  decje strahove prema uzrastuI ovom prilikom svoje najjace utiske i ono sto sam imala prilike da vidim u svojoj kratkoj praksi delim sa vama.
U period od 2 do 4 godine deca se najcesce plase:

  •  Da ce upasti u wc solju
  • kad pustimo vodu u toaletu
  •  mraka i senki
  •    ormara
  •  da spavaju sami
  •  tuznih zvukova
  •   odvajanja od roditelja
  •  kostima i maski
  •    Stranaca, odredjenih tv emisija
  •  da se ne izgube
  •  Buba, pasa i ptica
  •  zabrinuti su da ce ih boleti kad idu u toalet

·          
·        Izmedju 5 i 7 godine plase se:

  •  Buba koje “zive” u WC solji
  •  Bola dok idu u toalet
  •     mraka, strah ih je da nekog ima ispod kreveta
  •  Duhova, zombija i cudovista
  •   Zatvorenih i tamnih pukotina 
  •   Promene vremenskih prilika
  •  odvajanja od roditelja
  •  Vaspitaca koji vicu
  •  Vrsnjaka kojima nisu simpaticni
  •     Doktora, zubara
  •   Liftova i velikih vodenih povrsina
  •    Glasnih, iznenadnih i tuznih zvukova
  •   Buba, zivotinja i insekata

·          
·      Za period od 8 do 11 vezuju se sledeci decji strahovi:
  •   Plase se mraka    
  •   Plase se tamnih pukotina
  •  Plase se ormara, duhova i losih ljudi (kidnapera)
  •  Plase se da budu sami kod kuce
  •    Plase se da nesto lose moze da se dogodi roditeljima
  •  Plase se umiranja dragih ljudi
  • Plase se bolesti i bola
  • Plase se neuspeha u skoli, testova i javnih prezentacija
  •   Plase se da ne ispadnu smesni pred vrsnjacima
  •  Plase se da ne razocaraju roditelje,  nastavnike i ucitelje
  •   Plase se klica, lekara,zubara, snimanja i lekarskih procedura
  •  Plase se visine, oluja i prirodnih katastrofa
·        
·     U period od 12 do 18 godina deca  plase se:
  •  mraka, duhova i losih ljudi
  •   da ih neko posmatra
  •   da budu sami
  •  da nesto lose moze da se dogodi roditeljima i umiranja dragih ljudi
  •  da ne razocaraju roditelje
  • neuspeha u skoli, testova i javnih prezentacija
  • klica, lekara,zubara, snimanja i lekarskih procedura
  •  da nece imati prijatelje
  •  da ne ispadnu smesni pred vrsnjacima
  • da ce se ugojiti i imati bubuljice
  •  rata, teroristickih napada, prirodnih katastrofa  i saobracajnih nesreca

Desavale su mi se razlicite situacije u kojima sam prepoznavala kako mi odrasli razvijamo strahove kod dece ili kako sopstvene prenosimo na njih.
 Nekada smo prezastitnicki nastrojeni i toliko pazimo na  decu da smo im stvorili bespotrebne strahove,  i sami  imamo strahove koje prenosimo na dete. Posto imam psa, najcesce mi se desavalo da mame vriste na svoju decu da ne prilaze psu, te situacije su jako frustrajuce za mene, a to maleno stvorenje se zaledi od te “divne” boje glasa svoje majke. Sa druge strane upoznala sam prestroge roditelje, opterecene potrebom da im deca budu apotekarski cista, da se deca ne odvajaju od njih, da ne postavljaju pitanja, roditelji koji su ugusili slobodu svojoj deci i zatvorili ih medju cetiri zida sa mnostvom strahova (ne diraj, ne smes, to je prljavo, ruke su ti uzasne) oni su razvili strahove svojoj deci, jer su zeleli da im deca budu vostane figure, a to nije moguce jer ona su samo deca.
O zlostavljanoj , traumatizovanoj deci pisacu u nekom od sledecih post-ova jer mi za njihove duse i srca treba poseban prostor. Nesto laksa tema je separaciona anksioznost, o kojoj cu pisati u sledecem post-u.
Sta mi kao odrasli mozemo uraditi kako nam deca ne bi razvijala strahove? Svasta mozemo da uradimo, vrlo je bitno da ih cujemo i vidimo, da opserviramo i prepoznamo.
Evo jednog od predloga.  Prvi oblik straha za koji mi se cini da je dosta rasprostranjen je strah od mraka. Sta mozemo da uradimo? Ugasite svetlo u sobi svog deteta, legnite zajedno sa njim i umesto da mu objasnjavate koliko mrak nije strasan, ispricajte mu neku predivnu pricu koju ce te tog trena smisliti, ispricajte mu nesto lepo sto se dogodilo u toku dana, podsetite ga nekog lepog dogadjaja, opustite svoje dete i dozvolite mu da uziva sa vama u mraku.  
Na ovom principu pokusajmo da oslobodimo i ostale strahove, npr. strah od WC solje ili vode iz WC solje, strah da je nesto ispod kreveta, u ormaru... pokazimo im da su sigurni i da su u zabludi, ali ne kroz reci i pricu, prakticno im pokazimo.
Ono sto je, takodje, veoma bitno ne prenosite svoje strahove na svoju decu!
Dragi roditelji, morate da obuzdate svoje strahove i poradite na svojim strahovima, nemoj te dozvoliti da vasi strahovi boje u crno neke delove zivota vase dece. Moja mala komsinica se mene seca kao neke seke koja ima psa od kog se njena mama jako plasi i nikada nije mogla da se igra i mazi sa njim i ovo je jedna od “lepsih” prica jer se njena mama plasi vrste psa kog sam ja u tom trenutku cuvala.Zato se moja mala komsinica se plasi samo takvih pasa, a necija mala komsinica se plasi svih pasa jer se njena mama plasi istih.  
Osecam se duznom da ispricam i jedan lep dogadjaj koji se odigrao oko Nove godine, u decembru 2015. Krenula sam sa svojim prijateljima da popijemo po solju kuvanog vina i prilozimo po koji dinar za decu Zvecanske (ovo sam napisala u nadi da postoji mogucnost da devojcicina mama procita ovaj tekst).  Krenuo je i Moka, moj mali pas sa nama. Te veceri sam upoznala (sasvim slucajno) mamu dvoje predivne dece, decak koji ima oko 6 godina i devojcica koja ima 2 godina i koja ima jak strah od pasa. Ukoliko sam dobro zapamtila, mamu je ujeo pas i ona je nesvesno prenela svoj strah na cerku, ali se sada svim sila trudi da joj taj strah nestane. Skoro ceo sat smo provele u razgovoru-caskanju i ona se maksimalno trudila da objasni svojoj cerki kako je Moka dobar i kako bi bilo divno da se malo igra sa njim, sve vreme je mama mazila mog malog psa objasnjavajuci svojoj cerki lepotu prijateljstva sa psima. Devojcica je sva treperela od zelje da se igra sa Mokom ali i od straha..to vece je bilo potpuno neverovatno, pomazila je ona Moku, a ja sam zahvalila  mami na njenoj podrsci svom detetu i rekla joj da radi fenomenalnu stvar za svoju malu devojcicu.
Nemoj te nakon ovog teksta reci: “Ne znas ti sta je pravi strah!” Toliko se danas prica o zdravoj ishrani, hajde da zdravo hranimo duse svoje dece. Ako to zelimo moramo raditi na sebi, moramo uciti svoju decu da je zivot lep, moramo ih nauciti da zive bez straha jer TAKO JE ZDRAVIJE.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

STRAH OD ODVAJANJA ILI SEPARACIONA ANKSIOZNOST

Mama se prvi put udala kada sam imala 4 godine i tada smo se prvi put odvojile na tri meseca. Kakav je to strah bio u meni, sećam se trenutka kada sam pomislila da ne mogu da joj se setim lica. To je bilo strašno za jedno malo biće koje nije umelo da se bori sa preplavljujućim emocijama. I moja nana je dobro upamtila taj trenutak i moj izraz na licu, pa sada povremeno prepričava tu scenu.   O tome danas želim da pišem, ta "čudno-strašno-dugačka-neverovatna" SEPARACIONA ANKSIOZNOST. Kada se plašite da se odvojite od onog kog volite jer vas je strah da ga nikada više nećete videti. Sada je drugačije, jer sam odrasla i moj mozak je u potpunosti razvijen, pa se mnogo lakše “snalazim” sa strahom od odvajanja, ali kada smo mali to je VEEEEEEELIIIIIKIIIIII STRAH . Smeta mi kada čujem da su roditelji ostavili svoje dete u vrtiću iako je ono plakalo i plakalo i plakalo i plakalo i poplavelo od plakanja ali mora se navići na novi prostor i nove ljude.U ovakvim situacijama po...
Прикажи све

Moje putovanje, deo drugi

  Šta mislite o matematici? Na kom mestu je ona u Vašem životu? Koliko ste bliski ili udaljeni od nje? Od 2017. godine radim na projektu koji proučava uticaj različitih faktora na matematiku. Pod različitim faktorima podrazumevam kognitivne (pažnja i izvršne funkcije), emotivne (generalnu i matematičku anksioznost), motivacione (samopouzdanje i samoefikasnost) i socijalne faktore (stereotipi). Moram priznati bilo je tu mnogo više posla nego što sam očekivala jer mi je na početku projekat delovao, nekako kratak, za period od tri godine koliko traje doktorat. Ali sam na kraju shvatila da nije bilo dovoljno vremena za sve. No, ne želim da pišem o svojim doktorskim studijama već o tome šta sam iz njih naučila. Prvi i meni najvažniji utisak je KAKO JE MATEMATIKA NAJKOPLEKSNIJI POJAM sa kojim sam se blisko susrela. Kako se osećate kada pročitate predhodnu rečenicu? Nisam imala nikada problema sa matematikom, još manje sa brojevima i sve mi je to bilo jako zanimljivo u mojim dečjim god...
Прикажи све

Selektivni Mutizam

Ušla je u sobu za igranje potpuno tiho, imala sam osećaj da nije disala. Tada je imala 5 godina i roditelji su mi se obratila zato što su smatrali da je jako, jako stidljiva. Nije komunicirala ni sa kim van porodične kuće, a u kući je bila jako živahna. Nisam videla njene oči više od mesec dana jer me nije gledala.   Gledala me je kada bih ja okrenula glavu ka igračkama. Prvih nekoliko naših susreta je bilo vrlo tiho, sve je posmatrala i delovala jako uplašeno. Prve tri seanse ništa nisam   pitala, a onda sam počela da je upoznajem sa igračkama i onime što ja volim, delovalo je kao da pričam sama sa sobom i kao da sam u sobi sama. Crtale smo vrlo često (ja sam crtala jer bi ona donosila bojice i papir sedala preko puta mene i pokazivala mi na bojice i papir), ona se polako opustala. A meni je kroz glavu tokom naših susreta svašta prolazilo. Da li je doživela neku veliku trauma? Kakvi su porodični odnosi? Kakav je odnos roditelja? Roditelji su jako topli i komunikativni, ...
Прикажи све