"IGRA JE PRIRODNA ZA DETE KAO I DISANJE." I deo

PLAY IS NATURAL TO CHILDREN AS BREATHING. IT IS A UNIVERSAL EXPRESSION OF CHILDREN, AND IT CAN TRANSCEND DIFFERENCES IN ETHNICITY, LANGUAGES, OR OTHER ASPECT OF CULTURE (DREWES, 2006)

IGRA JE PRIRODNA ZA DETE KAO I DISANJE. TO JE UNIVERZALNI DEČJI IZRAZ  I MOŽE NADMAŠITI ETNIČKE RAZLIKE, JEZIČKE BARIJERE I DRUGE KULTUROLOŠKE RAZLIKE. (DREWES,2006)

Ovo je jedan od značaja igre za mentalno zdravlje svakog deteta. A u isto vreme objašnjenje šta u životu jednog malog bića igra znači. To što za decu igra predstavlja potpuno prirodno okruženje to nama koji duboko verujemo u moći terapije igrom mnogo pomaže. To nije trenutak kada im se postavljaju pitanja, to nije trenutak kada se treba ponašati na određen način, to je trenutak kada su oni svoji na svome uz  podršku edukovanog terapeuta.

Sećam se jednog od svojih klijenata sa problemima u ponašanju koji je prilikom prvog ulaska u sobu bio oduševljen igračkama i upitao me:"Sve ovo mogu da koristimo? Baš sve?! Čak i ove mačeve?" Specijalna soba za igranje pružila mu je mogućnost da se izrazi na način koji u svakodnevnom životu, možda, nije bio poželjan ili dozvoljen.

Kroz igru deca na razvojno adekvatan i terapijski moćan način uče da grade odnose sa odraslima, da razvijaju kritičko mišljenje, uče načine na koje mogu rešavati različite vrste problema, uče se socijalnim veštinama, regulišu sopstvene emocije...u svemu ovome se ogleda terapijska moć igre. Charles E. Schaefer govori o 20 terapijskih moći igre, ja danas sa vama delim neke od njih kroz primere iz moje prakse.

Na prvom mestu je SAMOIZRAŽAVANJE, ono što najčešce srećem u praksi. "Igračke su detetove reči, igra je detetov jezik"- rekao je Garry Landreth i upravo u tome se i ogleda njena terapijska moć. Dete kroz igru, na njemu adekvatan način, prorađuje svoju svakodnevnicu- ono što ih čini srećnim, manje srećnim, zabrinutim, tužnim, odbačenim, izolovanim.. Imala sam nekoliko klijenata koji su osetljivog zdravlja i često su bili u kontaktu sa lekarima i medicinskim osobljem. Njihova igra je većim delom bila vezana za njihov boravak u bolnici i njihov kontakt sa lekarima. Bilo je situacija kada su se iz sesije u sesiju igrali lekarskim setom i lečili druge igračke. A bilo je i situacija kada sam ja bila pacijent, lečili su me i stalno mi ponavljali kako nemam čega da se plašim ("Injekcija neće puno boleti, samo češ osetiti malo peckanja i gotovo") i da će sve biti u redu. Ono što su imali u svojoj svesti a nisu mogli da verbalizuju su kroz konkretne igre u specijalno sobi prorađivali. Šta je zapravo srž ovakve simboličke igre- postoji emocionalna distanca- jer se u igri to ne dešava detetu koje odigrava događaj već nekom drugom- medi, zeki, terapeutu..u tome i jeste jačina i značaj ovakve igre.

Sledeća terapijska moć igre je PRISTUP NESVESNOM- kroz odabir određenih igračaka, igara ili materijala u specijalnoj sobi, dete može da otkrije konflikt na nivou nesvesnog a kroz mehanizme odbrane kao što je projekcija, ili kroz savladavanje određenih veština, da se izbori sa konfliktom. Dešavalo mi se da deca uspeju da naprave nešto u specijalnoj sobi za šta ni oni sami nisu bili svesni da mogu. Sećam se devojčice koja je izgradila kulu od kocki i kada se udaljila od iste da pogleda šta je napravila, njen komentar je bio:"Ja nisam znala da ovo mogu." Prišla je i svom silinom udarila u izgrađenu kulu i u potpunosti je srušila. " Super ti je ova specijalna soba za igranje!"- ushićeno je dodala nakon rušenja. Ovakvu njenu reakciju (mislim na rušenje izgradenog dvorca) sam protumačila kao KATARZU (još jedna u nizu terapijskih moći igre)- omogućava otpuštanje i završetak predhodnih uzdržanih ili prekinutih afekata kroz emocionalni izraz ili aktivnost (Schaefer, 1999). Katarzicne situacije (ukoliko sam se ispravno izrazila) sam imala i sa klijentima koji su oduševljeno bušili balone, kroz neverovatno zarazan smeh (zaista sam uživala sa njima tokom tih momenata). Neki su voleli glinu i plastelin, i kroz rušenje napravljenog (repetitivnim udaranjem) prolazili kroz katarzu.

Jedan od mojih dobrih koleginica je svoju ćerku pripremala za operaciju tako što su proigravale sve ono što će se njoj događati tokom boravka u bolnici. Deca su jako praktična i vole da znaju šta može da im se dogodi ukoliko odu kod lekara, ali im nije dovoljno ukoliko sve objasnimo verbalnim putem. U tim situacijama setimo se da itekako dobro razumeju jezik koji se zove igra. Uz pomoć ovakvog pristupa stresnim situacijama kako za dete tako i za vas, omogućavamo da se umanji negativan efekat, u ovom slučaju hospitalizacije i odvojenosti od roditelja na određeni vremenski period.

Igra nam pruža neograničene mogućnosti da kreiramo ono i onako kako želimo- kroz čitanje priča ili kroz crtež ili kroz stvaranje priča uz pomoć minijatura i peska- sve ove aktivnosti uticu na povećanje njihovog samopouzdanja. Kroz ekspresivne tehnike, obicno, mi se "iscrtavala" SAMOKONTROLA kao terapijska moć igre. Crtež sam najčešće koristila u svom radu sa decom, ne zato što sam ja to tako odredila već zato što su deca sama birala najčešće ovu tehniku da iskažu svoje trenutne emocije. Ali sam onda jednog dana unela u specijalnu sobu za igranje specijalnu posudu sa peskom i malo vode (poznatiju kao sandtray) i zauvek je ostala tu. Jako puno znači u radu sa anksioznom decom koja se ne izražavaju verbalno već na neverbalnom nivou. Toliko toga nam mogu reći kroz minijature i njihovo raspoređivanje u pesku. Moja nova misija je upotrebiti pesak i posudu u radu sa roditeljima.

OSLOBAÐANJE OD PSIHICKE TENZIJE je, takođe, jedna od terapijskih moći igre. Nisam, još uvek, imala prilike da direktno radim sa visoko traumatizovanom decom, ali sam čitajući knjige psihijatara koji imaju dugogodišnje iskustvo u radu sa traumatizovanom decom otkrila da deca kroz igru odigravaju i ponovo proživljavaju stresne i traumatične događaje tako što dobijaju osećaj moći i kontrole nad njima (Schaefer, 1999). Šta to zapravo znači- kroz ponavljanje stresnog događaja kroz igru (u specijalnoj sobi gde se osećaju sigurno) stiču nadmoć nad stravičnim mislima i osećanjima (Waelder, 1932). L.C. Terr navodi da se post-traumatska igra može jako efektno koristiti u terapijske svrhe. Ona kaže da je to najmoćniji način da se utiče na unutrašnju promenu traumatizovanog deteta.

Jedan od dečaka je stalno pomerao nameštaj sa jednog mesta sobe u drugi, sa jednim drugim dečakom sam premeštala igračke sa jednog mesta na drugo i sve ih stavljali na istu gomilu. Devojčica se stalno pakovala i putovala tokom sesija. Šta im je bilo zajedničko- promene mesta boravka, ili su se roditelji razvodili ili se porodica često selila ili su se pripremali za novo odeljenje, polazak u prvi ili peti razred. Neke životne situacije koje nama (odraslima) ne deluju kao stresne, njima (deci) su jako stresne, kao što su selidbe, polazak u vrtic, školu, selidba njima bitnih ljudi..sve ovo odigravaju i prevazilaze tokom boravka u specijalnoj sobi za igranje. Igra im je najprikladniji način za regulaciju nivoa stresa.

Terapija igrom olakšava razvoj POZITIVNE EMOCIONALNE VEZE između roditelja i deteta. Jedan od najuspešniji terapijskih metoda je Filialna terapija. Korak po korak, prvo kroz rad sa roditeljima, edukovani terapeut, a zatim i kroz zajednički rad roditelja sa detetom kreira se siguran, negovan odnos između roditelja i deteta.

Da bi nas dete prihvatilo, osetilo se sigurno i spremno da nas pusti u svoj svet, mi kao terapeuti moramo ga prihvatiti i dozvoliti mu da ono bude ONO, bez ograničenja i kritičkog osuđivanja ili pritiska da se promeni na način na koji mi mislimo da je najadekvatniji. Zato je pristup koji koristim u svom radu nedirektivan, ja sam tu da prepoznam i osetim emociju, prihvatim i ukoliko dete odluči uključim se u njegovu igru. 

Osim što im pomažem da reše svoje velike probleme moji klijenti su podigli moju empatiju na jako visok nivo, naučili me strpljenju i poverenju, potvrdili mi mnoge teorije koje sam naučila tokom studija psihologije i dali mi bezgraničnu energiju koju zauvek nosim sa sobom.