Granice i doslednost

Prosla nedelja mi je obojena “razbijanjem granica” na svim nivoima mog slatkog, malog zivota. Vratila sam se svom poslu koji obozavam nakon vise od 6 meseci pauze. Isti prostor, ali jos lepsi jer se osecam fenomenalno u toj simpaticnoj sobi koja mi je jako nedostajala. Kada svim culima uzivate u onome sto radite onda vam svaka „nasilna“ pauza tesko pada. No, sa moje ljubavi prebacimo paznju na granice i sta nam one mogu dobro doneti.

Soba za igranje je ogroman izazov za decu kojoj granice nisu postavljene, bez obzira da li su anksiozna ili hiperaktivna. Obicno nakon njihovog boravka soba za igranje izgleda kao da je najjaci cunami prosao kroz nju. I prepoznaju se vrlo brzo i lako. Tokom razgovora sa roditeljima decu bez postavljenih granica prepoznajem po izrazu “nevaspitana” (na koji sam iz vise razloga alergicna- NIJE DETE NEVASPITANO, RODITELJI GA NISU VASPITALI samo je jedan od razloga). Deca bez granica su ona koja dodju u nov prostor (kuca ili stan njihovih drugara, park, igraonica) i imate osecaj da ce se nesto strasno desiti-otvaraju ormare, visece delove, uzimaju sve sto im se dopadne bez pitanja da li mogu ili smeju, u parku su skoncentrisana samo na svoje potrebe, ako neko od dece uzme to nesto “njegovo/njeno” jako burno reaguju (vicu,vriste, placu), u decjim igraonicama sam ih vidjala kako apsolutno ne prate animaciju niti registruju postojanje animatora u prostoru koji vode racuna o deci, to su deca koja na vas zahtev odgovaraju sa necu, koja vam se pleze ili vam kroz neverbalnu komunikaciju pokazuju da je ne zanima sta imate da kazete. Ova deca ostavljaju jako negativan utisak na socijalno okruzenje, narocito na decu koja su potpuno suprotna od njih i njihove roditelje kojima je neverovatno da se deca mogu tako ponasati. Ne zelim da pominjem ljude koji nemaju svoju decu, koji ostaju potpuno zateceni ponasanjem “dece bez granica”. Sa druge strane ukoliko ljudi bez dece odreaguju na ponasanje deteta, roditelji ove dece se obrate recenicom: “ Videcemo kakvo ce Vase dete biti”, sto je potpuno negiranje sopstvene svesnosti o doslednosti. Uloga roditelja je najodgovornija uloga koju svako od nas dobije tokom svog zivota. Tu nema mesta greskama jer nam se one vracaju kao bumerang. Tu nema kasnjenja jer nakon zakasnele reakcije sledi nepopravljiva kazna. Kada odlucimo da  budemo roditelji to je pozicija koju dobijamo za ceo zivot, tu ne postoji zamena, JEDNOM RODITELJ-UVEK RODITELJ.

Prilikom citanja jedne od knjiga o odnosu roditelja sa detetom procitala sam recenicu (koju cu ovog puta parafrazirati) koja mi je u potpunosti i zauvek objasnila znacenje pojma postavljanje granica za dete- DECA SVAKODNEVNO ISPITUJU NASE GRANICE, A TO RADE KAKO BI BILI SIGURNI DA SVET U KOME ZIVE JE NJIHOVO SIGURNO MESTO U KOME RODITELJI ZNAJU STA ZELE. U poslednjih nekoliko godina sam u intenzivnom kontaktu i kao decji psihoterapeut i kao prijatelj (nekoliko mojih bitnih ljudi su roditelji i ucimo zajedno) i pitanje postavljanja granica i doslednost u odrzavanju istih se postavilo kao apsolutno najteze. Oni roditelji koji su dobro obavili zadatak sa granicama su svesni sta zapravo to znaci, ali ona druga grupa roditelja koja to nije uspela se ili i dalje bore sama sa sobom ili apsolutno negiraju potrebu za postavljanjem granica. Postoji I gruoa roditelja koja nije ni svesna sta to zapravo znaci, a to su neposveceni roditelji. Sa roditeljima sa kojima radim, i koji smatraju da granice guse slobodu njihove dece, (obicno) je glavni problem sa razumevanjem pojma “postavljanje granica”. Kada krene razgovor na ovu temu (obicno) mama kaze kako apsolutno ne podrzava vojnicki rezim i ne slaze se sa takvim vidom vaspitanjem.  Dragi roditelji, “postavljanje granica” nije isto sto i “vojnicki rezim” u vaspitanju, a evo i odgovora zasto. Postavljanje granica znaci odrediti ono sto je za vas kao roditelja prihvatljivo a sta ne, u to ukljucujem i potrebe deteta kao i odredjenu dozu fleksibilnosti. Strogost je nasilno uspostavljanje reda a bez razmisljanja o potrebama samog deteta i kod strogosti fleksibilnost ne postoji.  Uvek nakon ovog objasnjenja sledi odgovor da je ponasanje deteta za roditelje apsolutno prihvatljivo i da ne vide razlog zasto bi postavljali granice. Ukoliko ste prepoznali svoje dete u predhodnim opisima znaci da su mu granice potrebne. Postoje deca koja otvoreno zele da im se postave granice, ali roditelji to ne prepoznaju. Takva deca ispoljavaju neadekvatna ponasanja u socijalnoj sredini (marketu, ulici, pijaci, kaficu, restoranu), a vi ne mozete iskontrolisati njihovo ponasanje i ponasanje prelazi u neadekvatno, tako sto preglasno izrazavaju svoje potrebe, kada im se potrebe ne ispune onda su skloni da udare ili se valjaju po podu.. Svako od nas ko se krece je bar jednom imao susret sa ovakvom decom negde u gradu, mozda ih samo nismo dobro razumeli.

Ruku pod ruku sa postavljanjem granica ide i DOSLEDNOST u odrzavanju istih. Nedoslednost u odnosu sa decom dovodi do njihove potpune zbunjenosti, konfuzije, ispoljavanja neadekvatnog ponasanja, histerije, agresivnosti. Doslednost, pak, potpuno suprotno. Kada je roditelj dosledan dete se oseca jako dobro i srecno je. Kada je roditelj nedosledan dete se oseca lose i stalno se pita:”Zasto danas ne mogu ovo kada sam juce mogao”. Jako je bitno da zapamtitmo da deca ne znaju da kanalisu svoje emocije, oni ih ili ispoljavaju kroz srecu, tugu, bes ili ih zadrzavaju za sebe, povlace se u sebe sto moze izazvati razlicite vrste problema tokom njihovog odrastanja. Doslednost se pokazala kao jako tezak zadatak roditeljstva, a ja ga povezujem sa licnostima roditelja i njihovim karakternim osobinama. Roditelji koji su negde malo ili malo vise ”zapustili” svoju licnost je neophodno da shvate da zajedno sa svojom decom moraju radi na sopstvenoj licnosti. Jako je bitno (da ponovim 100 put) da kada dovodite svoje dete na terapiju morate biti spremni da zajedno sa njim radite na sebi i vasem odnosu. I nemoj te samo odmahivati glavom ili mahati rukom, ne postoji  idealan roditelj, nekom treba mala pomoc profesionalca, nekom malo veca, ali svakako svakom od nas treba razgovor sa potpunim neznancem koji situaciju moze da sagleda iz nekog drugog ugla objektivnim ocima.

P.S. Inspiracija za ovaj tekst  pronadjena u svakodnevnom zivotu, „deca bez granica“ izrastaju u ljude koji gaze sve pred sobom bez IZVINI pocevsi od ulaska u GSP, preko reda u banci ili posti do bahate voznje u saobracaju, jako su nervozni jer nije sve po njihovom, ne postuju druge jer misle za sebe da su nesto posebno. Razlika u ponasanju je uslovljena bogatstvo sredine u kojoj su odrastali.

Zato hajde da stvaramo neke divne klince koji ce moci sve ali sa izgradjenom licnoscu vrednom divljenja.