Zapazanja u radu sa decom sa selektivnim mutizmom

NEKOLIKO PREPORUKA UKOLIKO RADITE ILI POZNAJETE DETE SA SELEKTIVNIM MUTIZMOM

PODRZAVAJUCA OKOLINA- to je ono sto im je neophodno!

1.      Ukoliko ste vi vaspitac ili ucitelj a imate djaka sa selektivnim mutizmom, izbegavajte svakodnevno postavljanje pitanja DA LI CE DANAS RAZGOVARATI SA VAMA? ili poklanjati posebnu paznju njihovom problem. Deca sa anksioznim poremecajima, narocito deca sa selektivnim mutizmom ne vole da im se poklanja posebna paznje jer imaju osecaj da su u centru paznje a to im nikako ne prija i jos vise povecava njihov strah.

2.      Njihova samosvest je na jako visokom nivou i ne zele posebnu paznju. ZELE TRETMAN KAO I SVA OSTALA DECA. Oni su jako dobri posmatraci, zato vodite racuna kako im se obracate i kada pricate o njima.

3.      NE POSTAVLJAJTE IM DIREKTNA PITANJA!

Ponekad vaspitaci i ucitelji (iz najbolje moguce namere) postavljaju direktna pitanja u nadi da ce dobiti odgovor. Ali ako dete nikada nije razgovoralo sa vama, nemoguce je dobiti odgovor direktnim postavljanjem pitanja. To sto ste mu postavili direktno pitanje stavlja u centar paznje njegovu nemogucnost da govori, sto povecava njegovu anksioznost. Pre nego sto dodje do ispoljavanja govora, dete sa selektivnim mutizmom mora da se oseca potpuno sigurno u okruzenju u kome govori. Za to je potrebno strpljenje i  rad na stvaranju okruzenja u koje ce dete imati poverenje i slobodu da govori.

Ono sto je jako bitno i sto zelim da podelim sa vama je testiranje deteta sa selektivnim mutizmom pred polazak u skolu. Dete sa selektivnim mutizmom ne moze da da odgovor koji od njega ocekuje nepoznati ispitivac u ispitnoj situaciji (previse straha za dete sa ansioznim poremecajem), odnosno testiranje od strane pedagoga ili psihologa skole. U ovim situacijama jako je bitna uloga roditelja, UKOLIKO VASE DETE NIJE U MOGUCNOSTI DA ODGOVORI ISPITIVACU ODGOVORICE VAMA. Ova deca ni u kom slucaju ne smeju se smatrati decom sa intelektualnim problemima, deca kojima treba poseban nacin rada u skoli (ovde mislim na IOP). Desavalo se da profesionalci naprave greske prilikom testiranja, ukoliko budete u ovakvoj situaciji snimite svoje dete u svakodnevnoj komunikaciji i snimak odnesite na uvid, postavljajte pitanja umesto ispitivaca. Imala sam situaciju da devojcica tokom testiranja za skolu nije odgovarala ispitivacu ali je majka okrenula ka sebi i ona je na svako pitanje odgovarala gledajuci u majku. Stoga, u ovim situacijama je jako bitna roditeljska uloga.

Identicne situacije su se desavale i tokom dijagnostifikovanja, ovo je molba roditeljima da sto objektivnije opisuju svoju decu i njihovo ponasanje u zasticenoj sredini. To je jako vazno.

4.      IZBEGAVAJTE DIREKTAN KONTAKT OCIMA

Direktan kontakt ocima povecava njihovu anksioznost i imaju osecaj da se od njih nesto ocekuje - npr. da daju odgovor a nisu u mogucnosti da to urade. Naravno, decu treba posmatrati ali ne i pokusavati sa direktnim gledanjem u oci. Moje iskustvo je raznoliko, jednom decaku trebale su nedelje da me pogleda, a onda mi je jednom prilikom rekao da uziva u nasem direktnom kontaktu ocima. Drugi decak je nakon nekoliko seansi komunicirao ocima. Iskustvo mi je pokazalo da devojcice brze i lakse savladavaju direktan kontakt ocima, ali i kod njih je bilo razlika u vremenu kao i medju decacima.

5.      POKUSAJTE DA SE NE IZNENADITE KADA VAM SE DETE BUDE PRVI PUT OBRATILO

Prilikom jednog razgovora sa uciteljicom prepricala mi je svoju situaciju kada joj se ucenik prvi put obratio: “Ostala sam potpuno zaledjena kada sam mu prvi put cula glas i po njegovom izrazu lica sam znala da sam potpuno pogresno reagovala.” Tacno sam znala o cemu govori i prisetila sam se svih svojih situacija kada su mi se deca prvi put obratila na terapiji, dolazilo mi je da ustanem i da ih tako jako zagrlim ali sam znala da to ne smem, vec sam samo nastavljala kao da se nista nije desilo, a gusila sam se od pozitivnih emocija. Ako neko ne voli da kontrolise pozitivne emocije to sam ja, ali sam kroz rad sa ovom decom naucila da je to jako dobro za nas odnos. Zasto? Iz razloga koji sam vec navela- oni ne zele da budu u centru paznje jer to povecava njihovu anksioznost, ne zele poseban tretman. PROGOVORIO SAM, PA STA?!

Situacija sa kontrolom emocijama mi je otkrila da vecina njih nije volela da se grli, narocito decaci.

Jako sam emotivna i srcana (sto bi moja nana rekla) deca sa kojom radim  su me naucila mnogim novim vestinama i beskrajno sam im zahvalna na tome.  A moj najveci uspeh je kad osetim da se osecaju potpuno sigurno u mom drustvu. Pomognimo im da se osecaju sigurno, verujmo u njihove sposobnosti i budimo strpljivi. Vremenom otvorice nam i dopustiti da udjemo u predivan decji svet u kome nista nije lazno i sve je obojeno predivnim bojama srece i radosti.