DA i NE

U poslednje vreme sam puno posmatrala i ucila. Nekako mi se ponovo nametnula tema odnosi i granice, sto privatno, sto poslovno. Prosla sam jos jednu edukaciju koja se odnosi na rad sa decom i roditeljima, koja spaja dve moje omiljene teme afetivnu vezanost i igru. Na edukaciji sam upoznala puno divnih kolega, ali nekako se ispostavilo da vazi ona da se najvise obradujem ljudima iz ex-Yu, tako je bilo i ovog puta, upoznala sam i neko vreme provela sa dve divne koleginice iz Hrvatske. I po ko zna koji put shvatila da postavljamo granice tamo gde nema potrebe da postoje, a da ih ne postavljamo na pravom mestu i u pravim situacijama. Sta je to u ljudskoj prirodi?

Roditelji mi se cesto javljaju sa problemom postavljanja granica i doslednosti u odrzavanju istih i ovaj problem ne poznaje i ne priznaje prostorne granice. Sa ovim problemom se srecu roditelji i u Srbiji i u Italiji i u Americi i u Australiji. Ne mislim da je tesko postaviti granice koliko je tesko biti dosledan u njihovom odrzanju. A zasto? Zasto vas grize savest ako znate da ste doneli potpuno ispravnu odluku? Zasto se osecate lose kada znate da radite pravu stvar za svoje dete? Imate pravo da pokazete tugu i potpuno je normalno da se osecate povremeno tako, ali nemate dovoljno dobar razlog da odustanete od svoje odluke i odustanete od svoje doslednosti. Sa mnogo pitanja bez odgovora se srecu roditelji tokom procesa postavljanja granica i tokom odrzavanja doslednosti. Ono sto uvek savetujem roditelje je da moraju duboko da veruju u to sto rade, da moraju sebe da ohrabruju i da moraju biti jedinstveni. Jako je tesko biti roditelj, jako je tesko ograniciti bice koje volite najvise na svetu. Jako je tesko kada donesete neku odluku koja se odnosi na vase dete a partner vas ne podrzi u tome. Ono sto roditelji treba da zapamte iz svega sto im kazem je sledeca cinjenica:” Dete ce vas obozavati kada ga naucite sta zapravo znaci rec NE i budete dosledni u tome, ma koliko vam to bilo neverovatno.”  Jako je bitno i zato savetujem roditelje pre nego sto uopste krenu u ovu jako napornu, ali veoma zahvalnu “borbu” da se dogovore  o granicama i doslednosti. Sta ce uvek biti DA, a sta ce uvek biti NE! Ukoliko jedan od partnera “poklekne”, drugi mora da mu pomogne da “ustane”. Pre nekog vremena sam procitala jedan primer iz prakse gde je dete stalno kasnilo na porodicnu veceru jer bi se uvek zadrzalo sa svojim vrsnjacima u igri. Roditelji su ga nekoliko puta opomenuli, ali opomene nisu urodile plodom, tako da su roditelji odlucili da jedne veceri ne sacekaju da se decak izigra vec su mu rekli (kao i svaki put pre toga) vecera je u 19h. Kada se nije pojavio roditelji su vecerali bez njega, skupili sto i vecera ga nije sacekala. Nakon saznanja da je zakasnio na veceru i da je nece dobiti, decak je otisao plakajuci u svoju sobu. Ovde se prica ne zavrsava. Mama decaka je osecala grizu savesti i odnela je veceru decaku, naravno krisom i ne govoreci svom suprugu…Sve je ovo trajalo dok decak nije probio sve granice i nije ugrozio i sebe i svoje roditelje, kao i porodicne odnose. JAKO JE BITNO DA RODITELJI IMAJU ZAJEDNICKI CILJ, ISTA PRAVILA I DA BUDU U POTPUNOSTI DOSLEDNI. Time sto jedan partner pokusava da izgradi dobre navike kod deteta, a drugi partner je popustljiv rusi se sve- odnos dete-roditelj, odnos izmedju partnera, porodicna atmosfera, dete biva potpuno zbunjeno i nalazi se u zacaranom krugu sto jako cesto kulminira neadekvatnim oblicima ponasanja. Time sto deci postavljamo granice i dosledni smo u njihovom odrazavanju cinimo im veliku usluge, deca se mnogo bolje osecaju kada znaju sta smeju a sta ne smeju, kada znaju sta je dobro a sta lose, kada znaju sta je crno a sta belo. Deca imaju jako praktican nacin razmisljanja i nemojte im to oduzimati zato sto ste nekad umorni, nekad nervozni, nekad se ne osecate dobro iz nekog razloga. Deca imaju potrebu da budete dosledni u svim lepim i manje lepim situacijama i trenucima.  

Nepostavljene granica u kuci deca prenose na sve aktivnosti i mesta u kojima borave u toku dana. Pa tako u vrticu ili skoli dodje do problema u ponasanju i funkcionisanju. Jedan od mojih primera iz vrtickog okruzenja- decak udara devojcicu pesnicom u ledja nekoliko puta iako sam mu prisla i objasnila mu da svoju drugaricu treba da miluje i prakticno mu pokazala to- prvo svojom rukom pomazila ledja njegove drugarice, a zatim uzela njegovu ruku i pomazila ledja te iste devojcice. Kako sam se okrenula on je nju ponovo udario. Ponovo sam se vratila do njih dvoje i objasnila decaku da ako nastavi sa takvim ponasanjem morace da sedi za sto odvojen od svojih vrsnjaka sve dok ne bude rekao izvini svojoj drugarici i to zaista mislio i pokazao. Ono sto nisam naglasila- nikakva prepirka niti svadja nije postojala izmedju njih dvoje, nista sto je moglo izazvati ovakvu njegovu reakciju. Decak je ispitivao moje granice i granice koje postavljaju vaspitacice, njegovo ponasanje u ovoj situaciji nije imalo nikakvo usmerenje ka devojcici vec ka starijima koji postavljaju pravila. Nakon treceg udarca decak je stavljen da sedi sto pored svojih drugara ali sam. Njegova reakcija je bila jako burna- bacao se, sutirao sto, pokusao da udari vaspitacicu, vristao, odbijao da sedi na stolici, valjao se po podu. Naravno, sve vreme smo vodile racuna da ne dodje do samopovredjivanja. Proslo je 5 minuta nakon kojih se njegova tenzija polako spustala, on je polako prihvatao da mora da sedi izolovano jer nije poslusao moj predlog. Nakon 15 minuta je vracen da sedi za sto i nije do kraja tog dana pokazivao bilo kakvu vrstu neadekvatnog ponasanja prema vrsnjacima. Mozda ce neko smatrati da je ovo jako surovo, ali ja sam u potpunosti sigurna da do ovakvih situacija ne dolazi sa decom kod kojih su roditelji jasno postavili granice i dosledni su u njihovom odrzavanju. Deca su po svojoj prirodi jako nestasna i ja volim njihove nestasluke jer tako razvijaju razlicite delove svog mozga, ali moramo praviti razliku izmedju nestasluka i onog asto ugrozava njih same i ljude u njiovom okruzenju.  

Ono sto dobijemo doslednoscu je neprocenjivo. Deca kojima su roditelji objasnili zasto neke stvari ne smeju, a neke smeju, zasto je bitno da postujemo druge ljude i njihovu licnost, zasto nismo uvek u pravu, zasto treba saslusati drugo misljenje…SU ZADOVOLJNA I SRECNA DECA!  Deca koja neprestano i u svim situacijama probijaju granice, ustvari nam porucuju: ” POSTAVITE NAM GRANICE DA BISMO MOGLI NORMALNO FUNKCIONISATI.”

P.S. Jako je bitno zapamtiti - svako dete je licnost za sebe, isti nacin vaspitanja ne vazi za sve, samim tim i isto DA i NE, bez obzira sto imaju iste roditelje. Granice se prilagodjavaju detetovim potrebama.