Prica iz vrtica

U mom privatnom i profesionalnom zivotu sve se vrti oko afektivne vezanosti, i danas zelim sa vama da podelim jedan slucajan susret sa mojom prijateljicom, koja je inace vaspitacica i radi sa decom mladjeg uzrasta koji je inace moj omiljen.  Ne razmenjujemo sve sto nam se dogodi na poslu jer nemamo potrebu, moramo toliko toga da pomeneno i podelimo iz nasih zivota jer se ne vidjamo cesto. Kada pricamo o poslu najcesce pricamo o tome koliko je bitna rana intervencija i timski rad, a pod tim podrazumevamo zajednicki rad roditelja i profesionalaca koji rade sa decom. Roditelji ukoliko ste u nedoumici pitajte nekog za kog znate da radi sa decom, kolege ukoliko primetite nesto ne cekajte, odmah podelite svoje misli i razmisljanja sa roditeljima dece, jer niko ih ne poznaje bolje. Neke saradnje sa roditeljima su mi bile kao povetarac lagane, neke su mi bile malo teze i napornije jer svi smo mi razliciti, a meni je najbitnije da imamo isti cilj- DA POMOGNEMO JEDNI DRUGIMA.

 Devojcice iz danasnje price sam upoznala pre par meseci. Obe su mi na prvi pogled bile jako drage iako su razlicite. Ono sto je mene iznenadilo je njihov isti datum i godina rodjenja. A evo i zasto.

Kada su prvi put dosle u vrtic imale su tri godine, jedna je bila krupnija i samostalnija, druga je bila sitnija i “zavisnija” od drugih ljudi. Odmah na pocetku zelim da kazem da su  intelektualno, motoricki i psihicki obe potpuno zdrave. Krupnija je bila samostalna u svlacenju i oblacenju, nije zelela da joj iko pomaze oko ishrane, sama je odlazila u toalet i ako joj je bila potrebna pomoc trazila bi istu, fizicki je bila jako spretna i okretna, verbalno jako snazna i povremeno je imala jako konkretna pitanja. Sitnija je uvek cekala da joj neko obuje  cipele, sela bi na stolicu i podigla nogu, stojala pored svog ormarica i cekala da neko dodje i da joj pomogne oko presvlacenja, uvek je trazila pomoc oko ishrane, mogla je ali nije zelela da se sama hrani i zelela je da to neko drugi radi umesto nje, ukoliko bi joj nepoznata osoba prisla i nesto je upitala ona bi odmah bezala kod vaspitacice i sakrila se, delovala je jako “spora” motoricki i ne bas spretna. Kada sam je prvi put videla pomislila sam da je jako lenja. Roditelji ovih devojcica su jako divni, saradljivi i potpuno otvoreni. Dok jednog dana nisu dosli istovremeno po njih i tada sam po prvi put primetila mogucu razliku medju devojcicama. Jedna mama je stajala na par metara od svog deteta i cekala dok se ona obuje i obuce, kada je devojcica bila spremna mama je pitala:”Spremna?”. Druga mama je pomagala smo detetu da se obuje da se obuce, da stavi kapu jer je hladno, da dobro zavije sal da se ne prehladi. U tom trenutku sam u svojoj glavi cula svoju prof. Tanju kako prica o prezasticujucim roditeljima. I pred sobom videla upravo to. Odgledala sam ih dok su odlazile iz vrtica, jedna mama se neprestano saginjala i proveravala kapu, sal i jaknu svog deteta, dok je druga pricala sa svojom devojcicom ne osvrcuci se na zimu.

Jako bitna pouka ove price. Vaspitacice obavile razgovor  sa roditeljima i objasnile da to sto su prezastitili svoju devojcicu nije dobro za nju i njen razvoj, da to sto sve rade umesto nje ne dozvoljavaju joj da se osamostali, “guse” njene mogucnosti za licnim rastom i razvojem. Roditelji su razumeli o cemu vaspitacica govori i pridrzavali se svih predloga. Nakon nekoliko meseci rezultati su bili vidljivi.

Sitnija devojcica je i dalje sitnija, ali je sada u potpunosti samostalna, sama se pripremi za odlazak u dvoriste sa vrsnjacima, sama se hrani, sama odlazi u toalet i ne ceka nikog da joj pomogne. Bio je to visemesecni zajednicki rad roditelja i vaspitacica i jako sam ponosna na njih. Svako je delio svoje nedoumice i utiske, razmenjivale su se situacije svakodnevnice, ali su svi imali isti cilj, da se devojcica osamostali i pokaze sve svoje mogucnosti bez odgovora:”Ja cu to umesto tebe, brze je tako.”

Ne pozurujte ih, ne radite stvari umesto njih, pitajte ukoliko niste sigurni, jer zajedno mozemo sve, jer zajedno “pomeramo planine”.