O ocinstvu



Nastavljam pisanje o znacaju oceva za decji razvoj, kako kognitivni, tako  emotivni. Danas vise sa naucne strane, ali ipak iz licnog iskustva, jer delim sa vama svoj diplomski rad.
Interesovanje za ovu oblast  javilo se zbog malog broja istraživanja sa kojima sam se srela tokom svog studiranja. Zašto se parovi odlučuju za stvaranje porodice? Koji su njihovi motivi? -  samo su neka od pitanja koja sam postavljala sebi. Iz ovog i mnogih drugih razloga odlucila sam (uz podrsku svog mentora) da se u svom diplomskom radu jednim delom bavim motivacijom za roditeljstvo kod trudnica i buducih oceva. Neke delove svog diplomskog rada delim danas sa vama, a i u nekim narednim pisanjima.
Ovo istrazivanje  je obavljeno u periodu od novembra 2009. godine do februara 2010. godine. Za mene je bilo to jako interesantno i inspirativno iskustvo jer sam provodila odredjeno vreme sa ispitanicima i razmenjivala informacije sa njima.
Trudnoća kao prekrasno iskustvo, nosi sa sobom i uspone i padove, partneri u svemu tome  učestvuju zajedno (bar bi trebalo). Nesumnjivo da buduće majke imaju pred sobom ogromnu odgovornost ali je do sada nedovoljno istraženo kakva je uloga oca, gde je njihovo mesto i da li  trudnoća njihovih partnerki  njih na neki način menja.
Očinstvo

Subjektivni doživljaj roditeljstva kod očeva se donekle razlikuje od istog osećaja kod majki. Najpre, veći je društveni pritisak na žene da postanu majke nego što je na muškarce da postanu očevi. Cini se da je majčinstvo bitan deo ženinog identiteta, dok je očinstvo poželjna ali ne i neophodna muškarčeva uloga (Walker, 2000). Ali sve više istraživanja pokazuju da postoji jedinstvena, zasebna veza otac-dete, koja je nezavisna od veze majka-dete ili otac-majka. Ona je proverena istraživanjem na 55.000 parova otac-dete u 23 različite kulture (Mackey, 2000), a postoje i pokušaji da se dokaže i njena biološka utemeljenost, i to kontinuitetom od primata i nižih vrsta (Silverstein, 1993). Stoga savremena, uglavnom humanistička psihološka shvatanja, očinstvo sve više smatraju bitnom karikom muškog identiteta, a osujećenost potrebe za očinstvom smatraju izvorom prekida kreativnog razvoja odraslog muškarca (Abell i Schwartz, 1999). Zbog porodične podele uloga koja započinje već u detinjstvu, muškarci u proseku imaju manje prilike za socijalizaciju za očinsku ulogu, nego što žene imaju prilika za učenje uloge majke (Brayfield, 1995). Zbog toga su muškarci nepripremljeni za očinstvo, i to je uglavnom najvažniji izvor njihove manje spremnosti da preuzmu očinsku ulogu nakon što se dete rodi. Puni očinski identitet i doživljaj roditeljstva i roditeljske kompetencije otac stiče tek aktivnim uključivanjem u sve one aktivnosti koje obavlja i majka. Takvo “savremeno očinstvo” (Levine, prema Settles, 2000) ne stavlja naglasak samo na preuzimanje “majčinske prakse” nego i na drugačiji odnos očeva prema detetu: ono naglašava važnost izražavanja topline i emocija, iskazivanje zaštite, brige i zanimanja za detetovo zdravlje, napredak i uspešnost u školskoj i socijalnoj kompetenciji. Ispunjavanje očinske uloge i veće roditeljsko zadovoljstvo prisutnije je kod očeva s decom lakšeg temperamenta, u kvalitetnijim brakovima, oni sa više  samopouzdanja i oni socijalno osetljiviji, oni koji su sigurniji i pripremljeniji za novu očinsku ulogu (Walker, 2000). Rezultati istraživanja jasno govore o pozitivnom uticaju ispunjavanja očinske uloge na bračno zadovoljstvo i osećaj roditeljstva žene (Kalmijn, 1999), na kognitivna postignuća i socijalnu kompetenciju dece, a i na same očeve, kojima povećava emocionalnu dobrobit zbog dokazivanja u različitim ulogama, te osećaja bliskosti s decom i ženom ( Brayfield, 1995), a povećava i njihovu socijalnu, porodičnu i radnu uključenost (Egbeerg i Knoester, 2001). Slično kao i savremeno majčistvo, i očinstvo, tj. očinska uloga, podložno je promenama i razgranatosti oblika koji su posledica savremenih demografskih i društvenih pomaka u svetu, naročito u zapadnoj kulturi (Eggebeen i Knoester, 2001). Raznovrsni oblici očinstva postavljaju muškarca u zahtevne, višestruke uloge, te će se doživljaj očinstva, zadovoljstvo i osećaj kompetencije bitno razlikovati u različitim okolnostima bračne uključenosti i podrške (Marsiglio i sar., 2000). Poznato je da će očinsku ulogu slabije ispunjavati očevi koji ne žive s decom, njihova će veza s decom tokom vremena slabiti, a mnoge teškoće nastaju u ispunjavanju očinske uloge s decom iz prethodnih ženinih brakova, zbog nejasno definisane ove vrste očinske uloge. Ujedno, istraživanjem se pokazalo da pravi doživljaj očinstva i ispunjenje očinske uloge imaju najviše oni očevi koji žive sa svojom maloletnom decom (Eggebeen i Knoester, 2001). Istraživanje Rohner (1998) pokazalo je da je “očeva ljubav” podjednako važna za detetova postignuća u odraslom dobu kao i “majčina ljubav”. No postoji i specifičan dobitak koji očevi pridonose razvoju deteta za razliku od majke. Očev “zaigrani” pristup i manja briga za detalje svakodnevice mogao bi imati pozitivne rezultate na detetova školska postignuća i kreativnost (Brayfield, 1995), a očeva igra s detetom, hrabrenje i razgovor s detetom pokazao se značajnim uticajem na detetov dobar socio-emocionalni razvoj, prilagođavanje i životno zadovoljstvo u adolescenciji i odraslom dobu, za detetov intelektualni razvoj, socijalnu kompetenciju i unutrašnji lokus kontrole (Rohner, 1998). Naročito je pozitivan uticaj očevog bavljenja detetom bio izražen kod devojčica (Flouri i Buchanan, 2002). Mnogi od ovih učinaka primećeni su kod očeva koji su živeli s decom, te onih koji su bili rastavljeni ali su bili uključeni u detetovo vaspitanje (Marsiglio i sar., 2000). Ti rezultati, a naročito rezultati studije Flouri i Buchanan (2002) utemeljene na praćenju 17.000 dece do odraslog doba u Engleskoj, ukazuju na veliku važnost uključenosti i emocionalne bliskosti oca s decom. Jer, ta bliskost u ranom detinjstvu ima uticaja i na bliskost u adolescenciji, a ova na adaptiranost dece u odraslom dobu, a i na adaptiranost u vlastitom braku. Isto tako, očeva uključenost u vaspitanje deteta pomaže i bliskost sa ženom, utiče na ženino zadovoljstvo i ukupni bračni i porodični kvalitet.
MOTIVACIJA ZA RODITELJSTVO KOD BUDUCIH OCEVA- istraživanja Cowansova i saradnika (Cowan i sar., 1985; Cowan, Cowan i Kerig, 1993) i Grosmanova i saradnika (Grosman i sar., 1988) pokušala su da identifikuju psihološke i individualne karakteristike koje utiču na prirodu i opseg očinskog ponašanja. Većina istraživanja smatra da je definicija očinstva više određena subkulturalnim i kulturalnim faktorima nego individualnim karakteristikama. Mnogi muškarci određuju svoje ciljeve u zavisnosti od sećanja na sopstveno detinjstvo, birajući da zamene svoje očinske figure ili da ih imitiraju. Mnogi, takođe, pokazuju zadovoljstvo vremenom provedenim sa detetom, osim sa adolescentom (Larson i  Richards, 1994) .
Iz ranijih istraživanja (Quinn i Staines, 1979) navodi se da 40% očeva želi da provodi više vremena sa svojom decom, nego što provode. Očevi žele da budu upućeni u odnose sa svojom decom, ali se majke ne slažu sa povećanjem njihove uloge u vaspitavanju dece. Majke svoje partnere vide kao hranitelje porodice, i samim tim njihovo radno vreme ne dozvoljava povećanje njihove uloge kao oca (Gerson, 1993). Uglavnom se smatra da je muškarac u funkciji finansijskog zbrinjavanja porodice.
Sedamdesetih godina prošlog veka švedska vlada je inicirala program koji se ogledao u ohrabrivanju muškarca da više učestvuje u brizi o deci i prevaziđe strahove da aktivno roditeljstvo i muškost ne idu zajedno (Hass, 1992; Lamb i Levine, 1983; Russel i Hwang,1997). Neprestani strah od aktivnog roditeljstva objašnjava zašto su neke motivacione promene tako spore, i praktično zašto se broj takvih očeva ne povećava mnogo, i na nacionalnom nivou a i internacionalno (uprkos ogromnim promenama u ženskom zaposlenju). Osim ličnih i motivacionih prepreka, postoje i institucionalne i kulturalne prepreke koje usporavaju korak promene i umanjuju prosečan nivo očinskog učešća u odgajanju deteta. Primećuje se velika fleksibilnost u pogledu tipa aktivnosti u kojima otac učestvuje, uprkos skromnim promenama u provedenom vremenu oca sa decom. (Lamb i Tamis-Lemonda, 1997)
Muškarac se često žali nedostatkom veština ( neumešnost ili neznanje) što sprečava povećano učešće i bliskost. Ove žalbe mogu ukazivati na izbegavanje, ali nam mogu reflektovati pravi strah od nesposobnosti i neuspeha. Roditelji moraju ocenjivati dečje signale ili potrebe i odgovarati na njih u najkraćem roku  (Kelly i Lamb, 2000; Van Ijzendoory i DeWolff, 1997). Osećajnost i samopouzdanje su daleko važnije od specifične veštine. Mnoga istraživanja smatraju da je bliskost na relaciji otac - dete  bitna determinanta očinskog uticaja na detetov razvoj i njegovu prilagođenost.
Očinske potrebe moraju biti podržane od strane majka, tj. supruge. Uloge koje otac igra u porodičnom životu, bilo da stanuje ili ne sa svojom porodicom, zavise od majčinih stavova i očekivanja (Allen i Hawkins, 1999) . Postoje mnogi razlozi za majčinsko neprihvatanje promene roditeljskih uloga. Neke majke osećaju da njihovi muževi nisu dovoljno kompetentni ili su uplašene da će očinska uloga iz korena promeniti način funkcionisanja u porodici ( prema Lambu, 1997 ) . Uloga majke i uloga „glave kuće“ su dve uloge koje autoritarna žena ne voli da dovodi u pitanje; kao partneri zajedno su stvorili jednu oblast u kojoj ona  tradicionalno uživa u pravoj moći i kontroli, česta očinska umešanost može ugroziti ovu moć  (Lamb i Tamis- Lemonda, 1997).





Коментари

Популарни постови са овог блога

STRAH OD ODVAJANJA ILI SEPARACIONA ANKSIOZNOST

Kako su me anksiozna deca naučila da ih prepoznam

Moje putovanje, deo drugi