Njegovo veličanstvo MOZAK

Noć je jako topla.. sva deca iz parka su otišla  i nekako mi se stvorila velika tišina..toliko velika da mi je koncentracija za učenje opala i poželeh da pišem..već danima imam neverovatnu  želju da sa vama podelim svoj čarobni svet interesovanja koji se odnosi na  NJEGOVO VELIČANSTVO MOZAK. Povremeno se iznenadim šta sve on može i koliko je multi funkcionalan. Povremena sfera mog interesovanja je i moj mozak koji se prilagođava učenju na trećem jeziku i potpuno sam fascinirana na koliko različitih načina prevodi reči koje čujem i kako ih objašnjava.

Veliko interesovanje za proučavanje mozga se probudilo na prvoj godini fakulteta, ali se zapravo poslednjih 5 godina posvećeno  bavim time u svakodnevnom životu dece, a povremeno i odraslih. Moje interesovanje je dostiglo vrhunac onda kada sam shvatila da želim da se bavim dečjom psihoterapijom, za mene kao dečjeg psihologa i psihoterapeuta razvoj i funkcije mozga su, zaista, jako bitne. Poznavanje njegovog rasta i razvoja mi je, do sada, puno pomoglo u razumevanju različitih problema sa kojima se bore moji maleni klijenti i njihovi roditelji. Takođe mi je jako bitno da to svoje sakupljeno znanje mogu na jednostavan način podeliti sa roditeljima i drugim profesionalcima koji su u direktnom radu sa decom.  

Kada sam krenula u prvo veliko istraživanje susrela sam se sa gomilom podataka koje je trebalo „spakovati“ i selektovati u posebne fioke.

Prva, jako bitna informacija, koju želim da podelim sa vama je da do 5 godine života razvijemo 90% našeg mozga i ako ste se ikad pitali zašto su prve godine života jako bitne, ovo je jedan od odgovora. Zašto je bitno poneti pozitivno iskustvo iz ranog detinjstva? Zašto je bitno imati responsivne roditelje ili staratelje koji odgovaraju na naše potrebe? Zašto je bitno razvijati pozitivne odnose i slikati detinjstvo vedrim bojama? Zato što će naš mozak upamtiti sve i u zavisnosti od toga kakvo smo iskustvo poneli iz ranog detnjstva razviti svoje veze koje su jako bitne za naše dalje funkcionisanje. Iako nije najveći organ u našem telu, sastavljen je od biliona neuronskih ćelija koje grade posebne veze, koje nam omogućavaju normalno funkcionisanje tokom života. Mnoga istraživanja koja su rađena sa decom koja su ostavljena od strane roditelja ili su u ranom detinjstvu preživela neki oblik traume, pokazala su da je njihov mozak po veličini vidno manji sa određenim nedostacima u funkcionisanju u odnosu na decu koja su iz svog detinjstva ponela pozitivno iskustvo i odrastala uz svoje roditelje i staratelje koji su im pružili adekvatnu negu i brigu.

A kako se zapravo razvija mozak? Sekvenca po sekvenca ili deo po deo. Prvi deo se naziva brainstem i ovaj primarni deo mozga je odgovoran za otkucaje srca, krvni pritisak kao i za stanja pojačanog uzbuđenja. Na brainstem se nadograđuje midbrain koji je odgovoran za pokrete i koordinaciju. Nakon midbrain-a sledi limbic deo koji je odgovoran za afektivnu vezanost ili attachment, kao i regulaciju afekta i emocija. I kada biste mozak zamislili kao kuću, da li mislite da bi kuća mogla imati krov i da opstane bez temelja i spratova? Jer krov u ovoj priči je deo mozga koji se zove cortex a odgovoran je za apstraktno mišljenje, kontrolu emocija, empatiju..Cortex se razvija nešto kasnije u odnosu na sve ostale delove mozga i zapravo u ovom delu leži odgovor na mnoga pitanja koja se odnose na emocije i ponašanje kod dece. O samom cortex-u i njegovim funkcijama i odvornostima pisaću nekom drugom prilikom.

Sada želim da podelim nekoliko primera iz moje prakse, gde sam primenjivala stečeno znanje iz oblasti razvoja mozga.

Dečak sa kojim sam radila na prevazilaženju strahova od određenih situacija je imao jako burne reakcije (skoro slične paničnim napadima straha) kada bi se u njegovom prisustvu šaputalo. Prepoznala sam da se radi o reakciji mozga na neku staru i neprerađenu traumu, ali mi je trebalo malo vremena da shvatim o kakvoj se traumi radi. Roditelji dečaka su se razveli par godina pre mog rada sa detetom i neposredno pre razvoda su dosta vremena provodili u tihim razgovorima kada bi dečak otišao da spava. To je kod njega proizvelo pojačanu reakciju straha jer mu niko nije objasnio šta se zapravo dešava, roditelji su mislili da on spava dok tiho razgovaraju. Nakon toga je usledilo nešto što se zove razvod a on i nije ni zna šta je to osim što saznaje da tata više neće živeti sa njima. Situacije u kojima ljudi šapuću njegov mozak registruje kao ugrožavajuće zbog predhodnog iskustva. Kroz terapiju koju primenjujem u svom radu  dečak je preradio traumu i nakon određenog vremenskog perioda eliminisao strah.

Devojčica je na uzrastu od 3 godine imala je hirušku intervenciju, prilikom koje je neki vremenski period provela u neosvetljenom hodniku  čekajući da se oslobodi sala za intervenciju. Mozak je pretrpeo neki oblik traume i kod devojčice se razvio strah od mraka, ali ne samo od potpunog mraka, već i od sumraka. Na svaki boravak u polu-zamračenoj prostriji mozak je palio svoje alarme koji su ga podsećali na predhodnu situaciju u kojoj se devojčica nije osećala sigurno i u kojoj se javila jaka emocija straha.

Moja jako živa sećanja za traumatizovanu decu se uvek vezuju za moju prvu posetu domu za nezbrinutu decu i njihovu potrebu za zagrljajem i dodirom. U najvažnijem periodu razvoja dela mozga koji je odgovoran za afektivnu vezanost oni nisu dobili adekvatnu bliskost, za razliku od dece koja su rasla uz svoje roditelje ili staratelje od kojih su dobijali adekvatnu emocionalnu negu i brigu. Mozak dece koja rastu u domovima šalje signal koji se odnosi na potrebu za adekvatnom emocionalnom negom i brigom.   

Razvoj mog znanja iz ove oblasti mi je pomogao i u radu sa roditeljima. Pronašla sam nekoliko priznatih naučnika koji na jednostavniji način objašnjavaju funkcionisanje mozga i ovakve informacije uvek delim sa roditeljima. Ne zato što podcenjujem znanje roditelja iz ove oblasti već zato što smatram da im dodatna frustracija oko nerazumenjavanja određenih pojmova, zaista nije potrebna. Jako sam srećna kada prepoznam njihovo zadovoljstvo zato što su dobili novi ugao gledanja na svoje dete i novu mogućnost za rešavanje određenog problema. Slična situacija je i sa saradnjom sa vaspitačicama i učiteljima. Moj pristup radu je takav da svoje znanje delim, za dobrobit deteta sa kojim radim i to mi se pokazalo kao uspešan metod do danas. Nekako mi nikad nije bilo dovoljno da nešto znam samo ja, već mi je bilo neophodno da saznanja podelim i sa drugima jer neko drugi možda ima još neku dobru ideju. Zato i ove večeri delim sa vama svoje male impresije koje se odnose na mozak, rad sa decom i toplo preporučujem da što više  istražujemo jer to pomaže našem mozgu da raste i razvija se.

P.S. Toplo preporučujem knjigu „Born for Love“ autori Maia Szalavitz i Bruce Perry