Jos jedna kratka prica o igri

Kada neko kaže IGRA meni automatski skače adrenalin i serotonin, jer igra je moj život. Još kao mala obožavala sam da se igram i još uvek ne želim da tu malenu izgubim.

Imam veliku sreću da radim posao koji volim i koji me ispunjava, povremeno se zaista osećam odabranom i povlašćenom zbog toga. A rad sa decom za mene je najveća nagrada. U poslednjih par godina upoznala sam puno novih ljudi koji su bili zainteresovani da čuju čime se ja zapravo bavim, kako se ja to igram sa decom u specijalnoj sobi za igranje i kada će oni moći da posete tu sobu. Zbog njih i nekih novih ljudi koji žele da saznaju šta je terapija igrom i kakva je to specijalna soba za igranje, odlučila sam da još jednom napišem tekst koji posvećujem onome u čemu jako uživam IGRI (znam i da se krug ljubitelja igre neverovatnom brzinom širi u SrbijiJ).

Počnimo od definicije - šta je zapravo terapija igrom?

“Terapija igrom predstavlja sistematsko korišćenje teorijskog modela za uspostavljanje međuljudskih procesa u kome obučeni terapeuti igrom koriste terapeutske moći igre da pomognu klijentima da spreče ili reše psihološke probleme i ostvare optimalan rast i razvoj” (Američko udruženje za terapiju igrom)

Naravno sve je počelo od velikog Sigmunda Frojda (1909) koji je radeći na slučaju malog Hansa po prvi put uveo ideju terapeutske igre u psihoterapijsku praksu. Ana Frojd (1939) piše članak “Terapija igrom i detinjstvo” (“Play Therapy and childhood”) i koristi igru kao terapeutski vid rada sa decom. H.Hug von Helmut (1912) , Frojdov student, piše članak u kome podvlači igru kao najbolji način komunikacije između svesnog i nesvesnog. Virginia Axline (1947) razvija nedirektivni metod u radu sa decom. Velika i jako bitna Louise Guerney zajedno sa svojim suprugom ’60-ih godina svoje znanje iz oblasti terapije igrom prenosi na roditelje i druge odrasle. Još puno velikih i bitnih ljudi su i danas jako aktivni i promovišu značaj ovog vida terapije.

Sledeće pitanje koje se postavlja je kome može pomoći ?

Terapija igrom se koristi u tretmanu stanja kao sto su: upravljanje agresijom, bol i gubitak, razvod ili odvajanje porodice, deficit paznje i hiperaktivnost, razvojni poremecaji, problem u ucenju, fizicki invaliditet, poremecaji u ponasanju, nemogucnost izrazavanja emocija, nedovoljno razvijeni socijalni kontakti (Gil & Drewes, 2004; Landreth, Sweeney, Ray, Homeyer & Glover, 2005). G. Landreth je rekao da su igračke detetove reči, a igra detetov jezik. A Platon je davno rekao da o osobi možemo mnogo više saznati u sat vremena igre nego u godinu dana razgovora. Bruce D. Perry kaže da senzorna i fizička stimulacija koja dolazi kroz igru sprečava gubitak neurona. Iz svega predhodnog napisanog ja ne mogu da ograničim terapijsko dejstvo igre, jer smatram da je ono bezgranično. Smatram da za svaki problem koji dete ima, terapija igrom ima rešenja. A zašto imam ovakvo mišljenje? Iako sam još uvek jedna od mlađih terapeuta kroz svoju praksu i rad sam se lično uverila u njene dobrobiti. A dobrobiti su sledeće- igra umanjuje strah, anksioznost, stres i  razdražljivost; poboljšava emocionalnu fleksibilnost i otvorenost; povećava empatija i saosećajnost; stvara mogućnost izbora; poboljšava neverbalne sposobnosti; pojačava pažnju i afektivnu vezanost...i još mnogo toga.  Igra i specijalna soba za igranje predstavljaju potpuno prirodno okruženje za svako dete, u sobi se dete oseća slobodno da ispolji svaku svoju emociju i ponašanje, bez ograničenja ili osećaja krivice.  Ono što je jako bitno za terapijski proces je stvoriti osećaj poverenja, a samim tim i oformiti novu sigurnu bazu za dete. Zbog toga je neophodno voditi računa da li je osoba kod koje dete odlazi edukovana za pravac koji primenjuje u svom radu.

Takođe je jako bitno znati da IGRA UBLAZAVA OSEĆAJ STRESA I DOSADE, POVEZUJE DECU NA POZITIVAN NAČIN, STIMULIŠE KREATIVNO MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE, REGULIŠE EMOCIJE, A POVEĆAVA EGO.
IGRA JE ZABAVNA, KREATIVNA, OSLOBAĐA OD STRESA, OHRABRUJE, PODSTIČE POZITIVNU SOCIJALNU INTERAKCIJU.

 Kakva je uloga roditelja u terapijskom procesu?

Velika, bitna i neophodna. Roditelji su najbitnija karika u ovom lancu, bez njihove odlučnosti, otvorenosti i saradnje ne mogu postići željeni rezultat. Jako je bitno da me roditelji razumeju i da razumeju šta mi radimo u specijalnoj sobi za igranje, da svaki korak koji napravim ka detetu, da svaka reč koju izgovorim ima duboko značenje i nije izgovorena da bih razbila neprijatnu tišinu u sobi, jer i tišina nekada ima jako duboko značenje. Svaka igra koju dete odigrava za njega ima određeno značenje. Sve što se dešava u sobi dešava se sa nekim razlogom, a partnerstvo sa roditeljima mi je pomagalo da vezu sa detetom gradim i jačam, samim tim mu pomžem u rešavanju problema.

Ne želim da zaboravim ni druge profesionalce koji su u direktnom radu sa detetom a koji su mi vrlo često jako bitni saradnici i  jako bitan izvor informacija o detetu, ovde pre svega mislim na vaspitače i učitelje.

Da bismo pomogli detetu, moramo biti tim, jer samo timski rad donosi najbolje rezultate.

Svako od nas predstavlja deo slike koja čini detetov život- najveći deo te slike su roditelji i porodica, zatim vaspitači i učitelji, a onda sam tu i ja kao neko ko razume i spreman je da pomogne.

Zašto verujem u moći terapije igrom?

U novijoj literaturi govori se o 20 terapeutskih moći igre, ja ih sada neću nabrajati jer sam poprilično sigurna da ukoliko vas interesuju moćićete lako da ih pronađete na internetu. A ja verujem u njih jer sam ih otkrivala u terapijskim procesima sa decom ili bi se oni sami pojavljivali. Svaki terapijski proces nosi sa sobom određenu dozu težine, u većini terapijskih procesa dolazi do osećaja zakočenosti, ali ono što je najbitnije i što je neprocenjiva sreća je trenutak kada shvatite da je terapijski proces uspešno završen i da je problem zbog koga je dete došlo kod vas rešen. Taj osećaj sreće, ponosa i radosti pomešanog sa setom što se više nećete viđati, ne može vam niko prepričati, to morate da osetite, kako bi ste shvatili u čemu se ogleda sva lepota mog posla.

Ispiracija za ovaj tekst pronađena je na jednoj klinici u kojoj ne znaju šta da rade sa viškom igračaka, u edukacijama koje sam prošla, u knjigama i člancima koje sam svih ovih godina čitala i koje i dalje čitam, u svakodnevnim razgovorima sa svojim kolegama..jer moj život je IGRA.  A igra je najviši nivo istraživanja rekao je Albert Anštajn, zato ne zaboravite da se igrate!