U znak sećanja na moju učiteljicu



Vrlo često se setim svoje učiteljice. Niska, mila i jako posvećena. Bili smo njena poslednja generacija i delovalo je kao da u potpunosti uživa u svom poslu. Dobro je procenjivala naše sposobnosti i sklonosti. Nosim je u divnom sećanju. Jako sam volela brojeve i učiteljici je delovalo da postoji mogućnost da se u budućnosti bavim brojevima..nije mnogo pogrešila. Ali ovo nije priča o mojoj povezanosti sa brojevima, ovo je priča o značaju učiteljice na naše ličnosti, a samim tim na naš život.
Nikada neću zaboraviti moj prvi dan u školskoj klupi. Nadežda (moja drugarica iz vrtića) i ja smo sele u poslednju klupu jer smo bile najviše u tom trenutku. Učiteljica je ušla nečujno, imala je jako milo lice, nosila je naočare, mislim da sam je zavolela istog trena. Bila je pravedna- pohvaljivala kada je to bilo potrebno, ali je itekako umela da me ukori zbog moje brzopletosti u radu. Nekako je umela sa svima nama, sećam se druga iz razreda koji je bio jako nemiran, ali učiteljica nikada nije vikala na njega, a ipak ga je smirivala. Oduvek sam se pitala kako joj uspeva da nas 30-oro budemo mirni i slušamo je po 45 minuta. I danas se isto pitam. Bila sam potpuno očarana njenim moćima. Podstakla je moj takmičarski duh, koji su razvili moji ukućani. Nije dozvoljavala da odustanem. Danas se sa ponosom i setom u očima sećam tog divnog bića.
 Kao psihologu i dečjem psihoterapeu jako mi je bitna saradnja sa vaspitačima i učiteljima. Uvek mi je ovaj oblik saradnje bio od velikog značaja. Oni provode mnogo više vremena sa decom od mene i samim tim poznaju ih više i bolje. Dobrobiti saradnje su obostrane, oni meni pomažu da “sklopim” što širu sliku o detetu, a ja sa njima podelim svoje znanje i veštibe vezane za uspešno rešavanje dečjih problema.
A ko su zapravo oni? Volela bih da mi taj odgovor daju deca sa kojom sam radila i sa kojom radim. Ali to sada nije moguće i zato sa vama delim svoje mišljenje.
To su osobe u koje roditelji imaju puno poverenja, jer kod njih ostavljaju svoje dete skoro čitav radni dan.
To su osobe koje nas uče nekim svakodnevnim i manje svakodnevnim ali za život bitnim veštinama.
To su osobe koje nas poznaju skoro kao i naši roditelji.
To su osobe koje veruju u nas i naše kapacitete i znaju da uvek možemo za korak više, ali ne zahtevaju to od nas ako mi to ne želimo.
 To su osobe sa kojima možemo da poverimo neke brige i nedoumice.
To su osobe koje otkriju sjaj u našim očima i daju nam vetar u leđa.
To su osobe koje hrabro, svakog dana ulaze u učionicu punu dece sa novim idejama, spremni da ih saslušaju i nauče ih nešto novo.
To su osobe vredne poštovanja, jer istovremeno drže pažnju velikog broja dece.
Pre desetak dana sam imala veliku sreću da upoznam nastavnika prirodnih nauka i vidim njegov (jedinstven) način rada. U radu sa svojim učenicima u velikoj meri koristi igru- pa im tako različite matematičke operacije objašnjava kroz igru, rad srca i pluća kroz crtež i pokret, provodi vremen sa njima u dvorištu škole ili u prirodi i tamo im na licu mesta objašnjava razlomke, uglove i strane sveta, a upoznaje ih i sa različitim životinjskim i biljnim vrstima. Tokom prezentacije njegovog rada, bila sam potpuno začarana i jedino što sam na kraju uspela da kažem je:”Bravo, pa ovo je divno!”
U svetu gde je sve predodređeno nekom unapred napraljenom planu i programu, obično, od strane ljudi koji i nisu u direktnom radu sa decom, divno je saznati da postoji neko ko će ispuniti plan i program za tu godinu, ali na sebi svojstven način. To je samo jedan od dokaza da uvek može drugačije i u korist dece, makar to značilo ne pridržavati se plana i programa. Njegovi učenici izlaze bogatiji (iskustveno) u odnosu na ostale đake. Njegovi učenici upoznaju školu iz jednog potpuno novog ugla. Njegovi učenici su srećniji, manje anksiozni i manje agresivni. A njegove kolege nisu baš najsrećnije jer on postavlja potpuno nove ciljeve, za uštogljeni način obrazovanja apsolutno neprihvatljive, ali on se bori. Lakše je raditi po nečijem planu, nego prihvatiti nove izazove i menjati već dobro poznati put ka znanju. Jako je bitno biti svestan svoje uloge u životu drugih ljudi. Biti otvoren za nova znanja i nove veštine. Zainteresovao me je rad ovog nastavnika ne zato što sam radoznala, već zato što znam kakav uticaj vaspitači, učitelji, nastavnici i profesori imaju na razvoj ličnosti u svakom smislu te reči.
Svaka promena je teška, ali kada duboko verujete u ono što radite i kada znate da to može doneti puno dobrog na duže staze nekim novim, mladim bićima, onda promena i nije tako teška.     

Коментари

Популарни постови са овог блога

STRAH OD ODVAJANJA ILI SEPARACIONA ANKSIOZNOST

Kako su me anksiozna deca naučila da ih prepoznam

Moje putovanje, deo drugi