Kako su me anksiozna deca naučila da ih prepoznam



Često (da ne kažem uvek) sam se u svom radu, kao psiholog i dečji psihoterapeut, sretala sa pitanjem koje su mi roditelji postavljali, ali ne samo oni postavljale su i vaspitačice i učiteljice. A to pitanje glasi:“Kako to nismo primetili?“ ili „Kako u buduće možemo prepoznati?“ U narednih nekoliko redova vam predstavljam neke od znakova koje možete prepoznati i tumačiti kao znake anksioznosti, a sa kojima sam se srela u svom radu.
Deca koja su anksiozna pored nelagode koju osećaju imaju vrlo često osećaj da su umorni ili bar tako kažu. Jedna od devojčica sa kojom sam radila, a imala je izraženu separacionu anksioznost, vrlo često je osećala umor i jako teško se budila prepodne za školu. Pored umora je vrlo često imala glavobolje i bolove u stomaku. Vodili su je vrlo često kod pedijatra koji je nakon nekoliko ovakvi poseta, u kraćem vremenskom periodu, predložio konsultaciju sa psihologom. Devojčica je bila potpuno zdrava, ali anksiozna.  Kada sam je upoznala i ja sam imala osećaj da je jako umorna od tolike anksioznosti koju je svakodnevno osećala. Usled takvog svog stanja, vrlo je često tražila da ostane kod kuće i ne ide u školu. Prestala je i da se igra sa drugom decom u kraju i sve češće ostajala kući, u svojoj sobi. Nije imala kapacitete da objasni šta se zapravo događa sa njom. Roditelji su mislili da ne želi da ide u školu, da je mrzovoljna i da je lenja. Ukoliko vaše dete i najmanju socijalnu interakciju izbegava, ukoliko sa rođendana svojih vršnjaka želi da ode ubrzo nakon početka istog ili i ne želi da ode na isti, to su znaci socijalne anksioznosti.
Anksiozna deca, naročito  mlađa, se osećaju jako čudno i ne umeju da objasne svoje emotivno stanje i vrlo često se pitaju šta sa njima nije u redu. Kako ne mogu da se izbore sa preplavljujućim osećanjima, neophodna im je stručna podrška kako bi prevazišli svoje stanje. Jedna od devojčica sa kojima sam radila, starijeg uzrasta, umela je da me pita: “Šta nije u redu sa mnom?“
Ukoliko dete ni kraći vremenski period ne može da ostane bez roditelja i prilikom odvajanja pokazuje nekontrolisani strah, jedan je od znakova anksioznosti. U nekim situacijama anksioznost pokazuju kroz tantrume, intenzivan plač i neadekvatno ponašanje u obliku agresivnog ponašanja. Vrlo često se ovakvi oblici ponašanja ne povezuju sa anksionošću, a zapravo u većini slučajeva uz ovakvo ponašanje i ide neki od oblika anksioznosti. Većina dečaka sa kojima sam radila su nakon povratka iz vrtića ili škole, nakon povratka sa rođendana, iskazivali agresivno ponašanje prema članovima porodice sa kojima su živeli. Zato što porodični dom za njih predstavlja sigurnu bazu i mesto gde mogu da pokažu kako se osećaju.
Anksioznost možemo prepoznati i po položaju tela, anksiozna deca imaju pognut položaj tela, ramena nagnuta ka napred i telo opušteno. Uz ovakav položaj tela ide njihovo osećanje da se u sopstvenom telu osećaju nelagodno, poput osećaja da im je „koža tesna“ ili da telo nije njihovo.   
Umalo zaboravih, vrlo često ne žele da spavaju sami u svojoj sobi i u toku noći prelaze u krevet svojih roditelja. Kažu da se plaše mraka ili nečeg što ne postoji. A davno su prerasli razvojne strahove.
Ono što treba znati da anksioznost ne prolazi sama od sebe, neophodno je potražiti stručnu pomoć i podršku.
Stoga, dragi roditelji, dragi vaspitači i učitelji, dragi pedagozi i psiholozi, budite oprezni i čitajte poruke koje vam deca nesvesno ili svesno šalju.



Коментари

Популарни постови са овог блога

STRAH OD ODVAJANJA ILI SEPARACIONA ANKSIOZNOST

Moje putovanje, deo drugi