Terapija Igrom

  Kad se setim svog detinjstva preplavi me osecaj sreće i mislim da je to najveće blago koje nosim u sebi. Afektivnu vezanost-sta je to? Mislim da je ova misao tinjala u meni godinama, rasla sam sa jednim roditeljem koji me je obasipao paznjom i ljubavlju i sa kojim sam stvorila neraskidivu vezu koja je istog intenziteta i danas kada sam ja odrasla osoba. Tu su neprestano bili moji deka i nana, kao i tetka i teca i njihova deca. To je ljubav koju nikada nisam mogla da objasnim samo rečima, to je ljubav za koju nije bila dovoljna ni moja gestikulacija, to je ljubav zbog koje sam ja ovakva kakva jesam. A šta je zapravo to? To je afektivna vezanost između roditelja (staratelja) i deteta, to je moja sigurna baza. Zbog ljubavi koju i danas osećam prema njima želim da podelim svoja saznanja iz oblasti afektivne vezanosti sa svim roditeljima i ako ikako mogu pomognem im u najodgovornijoj ulozi koju dobijamo kao odrasli ljudi, a to je uloga roditelja. Volela bih da počnem sa pr...

Polako se približava početak još jedne školske godine. Ispisuju  nove stranice svojih života. Pokazalo se da je polazak u školu velika prekretnica u životu većeg dela mlađane populacije. I ja ga stavljam u rang sa ulaskom u pubertet, selidbom u novi stan (grad). To su potpuno nova iskustva i za decu i za njihove roditelje.  Ovaj tekst posvećujem roditeljima dece sa anksioznim poremećajima ( zato sto najviše praktičnog iskustva imam upravo sa ovom populacijom), a tu spadaju generalna anksioznost, socijalna fobija, separaciona anksioznost i selektivni mutizam. Za decu sa anksioznim poremećajima polazak u školu, prvi dan i prva nedelja predstavljaju veliku brigu i stres. Preplavljuju ih emocije koje ne mogu opisati, ne mogu da govore o tome sta osećaju, samo znaju da bi najradije ostali kod kuće i trude se da što duže odlože dolazak tog dana. To naravno nije moguće, stoga pred vama je nekoliko tipičnih primera kako im možete pomoći i koliko-toliko olakšati školske dane? O...

Povremeno je super prelistati stare beleske, uvek nadjem neku novu inspiraciju u njima ili probudim neke uspavane ideje. To se desilo i prosle nedelje J Teorija Erika Eriksona, nisam je skoro pominjala niti sam se u skorije vreme “druzila” sa njom, a ustvari mi je stalno tu negde u vazduhu. E.Erikson je rodjen 1902. godine u Frakfurtu na Majni, bio je razvojni psiholog (zbog cega je meni licno jako drag), ziveo je u Americi gde je i umro 1994. godine. Stvorio je jednu od najpoznatijih teorija razvojne psihologije koja se odnosi na RAZVOJ LICNOSTI I FORMIRANJE IDENTITETA pridavajuci veliki znacaj RAZVOJNIM KRIZAMA. Prema Eriksonu razvoj licnosti se odigrava kroz OSAM  FAZA i svaka faza ima svoje specificne RAZVOJNE ZADATKE. I faza- STICANJE OSNOVNOG POVERENJA- ova faza je OSNOVA za izgradnju IDENTITETA, utice na stav licnosti prema sebi i prema drugima i pod uticajem je toplog prihvatajuceg odnosa sa majkom. Vezana je za period od rodjenja do prve godine zivota. Za ovu fazu...

Prosla nedelja mi je obojena “razbijanjem granica” na svim nivoima mog slatkog, malog zivota. Vratila sam se svom poslu koji obozavam nakon vise od 6 meseci pauze. Isti prostor, ali jos lepsi jer se osecam fenomenalno u toj simpaticnoj sobi koja mi je jako nedostajala. Kada svim culima uzivate u onome sto radite onda vam svaka „nasilna“ pauza tesko pada. No, sa moje ljubavi prebacimo paznju na granice i sta nam one mogu dobro doneti. Soba za igranje je ogroman izazov za decu kojoj granice nisu postavljene, bez obzira da li su anksiozna ili hiperaktivna. Obicno nakon njihovog boravka soba za igranje izgleda kao da je najjaci cunami prosao kroz nju. I prepoznaju se vrlo brzo i lako. Tokom razgovora sa roditeljima decu bez postavljenih granica prepoznajem po izrazu “nevaspitana” (na koji sam iz vise razloga alergicna- NIJE DETE NEVASPITANO, RODITELJI GA NISU VASPITALI samo je jedan od razloga). Deca bez granica su ona koja dodju u nov prostor (kuca ili stan njihovih drugara, park, igr...

Razgovori me inspirisu. Zato volim da pricam. Dogadjaji pokrecu moje misli. Zato volim da setam. Slucajni susreti i spontani razgovori bude moju kreativnost. Jedna strane moje licnosti je zauvek ostala DETE i vecinu stvari posmatram iz decje perspektive. Druga strana je jako odgovorna, ozbiljna i predana. Verujem u snove i sanjam ih otvorenih ociju. Oduvek sam zelela da se bavim humanitarnim radom (Lekari bez granica, UNICEF, UN..) zivot me nije odveo u Afriku, ali..Volim da ucim i to svakodnevno radim. Svoje znanje volim da delim. Danas zelim da pisem o podeli znanja, razmeni iskustva i stvaranju novog vida veze sa roditeljima tokom terapijskog procesa sa detetom. Kao neko ko radi sa decom roditelji mi predstavljaju neophodnu kariku, kako bih terapijski proces zavrsila uspesno. Cesto razgovaram sa roditeljima i razmenjujemo informacije koje se ticu svakodnevnog funkcionisanja deteta. Ne zato sto je to neophodno vec zato sto je to njihova i moja potreba. Ponekad razgovori n...

Ušla je u sobu za igranje potpuno tiho, imala sam osećaj da nije disala. Tada je imala 5 godina i roditelji su mi se obratila zato što su smatrali da je jako, jako stidljiva. Nije komunicirala ni sa kim van porodične kuće, a u kući je bila jako živahna. Nisam videla njene oči više od mesec dana jer me nije gledala.   Gledala me je kada bih ja okrenula glavu ka igračkama. Prvih nekoliko naših susreta je bilo vrlo tiho, sve je posmatrala i delovala jako uplašeno. Prve tri seanse ništa nisam   pitala, a onda sam počela da je upoznajem sa igračkama i onime što ja volim, delovalo je kao da pričam sama sa sobom i kao da sam u sobi sama. Crtale smo vrlo često (ja sam crtala jer bi ona donosila bojice i papir sedala preko puta mene i pokazivala mi na bojice i papir), ona se polako opustala. A meni je kroz glavu tokom naših susreta svašta prolazilo. Da li je doživela neku veliku trauma? Kakvi su porodični odnosi? Kakav je odnos roditelja? Roditelji su jako topli i komunikativni, ...